ГЛАС ЗА ЧОВЕКА

Жељни су људи демократије, јер мисле да је то највећа политичка слобода. У робовласничкој старој Грчкој су говорили да се политиком не баве само идиоти (робови нису имали право гласа). И као да су Срби једва чекали да дођу избори на којима ће свој глас да дају човеку у кога имају поверење, породичном човеку, човеку домаћину, свом комшији. Прошло је било више од десет година од Титове смрти, уместо комунистичке партије и социјалистичког савеза радног народа појавила се нова партија на чијем је челу био највећи Србин, онај који је рекао народу да нико не сме да га бије. Насупрот њему били су измишљени опозиционари који су сами себе представљали као вође националиста и десничара. У средини између њих биле су „демократе“. Препричава се да су ти први опозициони лидери били изабраници Службе.

Завади, па владај – каже народна пословица. Тако се и десило. Велика Југославија се распадала и било је јасно свакоме да је њено време прошло. Они људи који у својој историји никада нису имали сопствену државу покренули су „балван револуцију“. Стављене су заборављене кокарде на шубаре, шаховнице су замениле петокраке… Кројиле су се границе мини република, свађале су се комшије, растурали су се мешовити бракови, бежали су млади људи преко границе да не би били на силу мобилисани и гурнути у крвопролиће…

Две године су прошле како је у Србији постојала прва „вишепартијска“ власт, али у општинама су и даље владали они исти који су изабрани још у Титовој Југославији. Сазрело је било време да се распишу „демократски“ локални избори и успут превремени савезни за посланике Већа грађана Савезне скупштине тек рођене СР Југославије.

Резултати тих првих слободних локалних избора у мају месецу 1992. године потрајали су само до децембра месеца када су поновљени локални избори.

Тада важечи изборни закон је био по жељама обичних људи и опозиционих лидера. Уместо пропорционалног изборног система одређен је већински. Република је била подељена на девет мањих изборних јединица са по двадесетак општина, а општине су биле подељене на уситњене изборне јединице са гласачким местима у сваком селу, у свакој трећој улици. Таман да свако зна сваког који буде на изборним листама.

У већинском изборном систему у изборној јединици се гласа само за једног кандидата по имену и презимену, није се гласало за политичку партију или за групу грађана.

Кренуло се у пролеће те 1992. године у изборну кампању, иако је „опозиција“ најавила бојкот. Рађале су се нове странке и групе грађана. Комшије из улице су се договарале ко ће да их представља у локалној власти. Једна већа фамилија или 4-5 породица бирале су свог кандидата.

Свако време има и своје проблеме. Одједном су екстремисти почели да обележавају црвеном или црном бојом, крстачом или знаком икс, куће у којима живе потенцијални победници на изборима. Прављени су спискови непријатеља народа, одређивани су и њихови егзекутори. Поделиле су се комшије једни против других.

У ватреним говорима пљуштала су свакојака обећања, од бесплатних мртвачких сандука за све пензионере, па до отсецања руке до рамена ономе ко подигне несрпску заставу.

Дошао је најзад дан за гласање. Стојан је ставио на свој свечано окићени камион трубаче који су цело јутро свирали кружећи улицама подсећајући комшије коме треба да дају свој глас. Милан је на шајкачу ставио кокарду и носећи барјак српске цркве шетао улицама око бирачког места. Свако се трудио да буде најбољи кандидат у свом комшилуку.

Учионице у школама, канцеларије у месним заједницама и у домовима културе, у градовима и у селима, биле су свечано украшене, а са звучника се орила музика која је будила патриотска осећања. Свуда су биле излепљене плакате са слоганима који обећавају мед и млеко на улицама. У Србији су коначно дочекани први „прави“ избори за општинске одборнике.

Причало се дан касније да избори нису одржани поштено – како је било свега и свачега на изборним местима, како су записници са резултатима мењани и подметани нови записници, како је… На једном бирачком месту су у време ручка напили представника опозиције, на другом бирачком месту су чекали да члан комисије оде у нужник, па су заменили целу гласачку кутију… А увече пред затварање су гласали за пет минута сви они који се нису целог дана појављивали, па и они који нису били живи. Народ увек воли да прича, али и да слуша и препричава касније.

Није било тада мобилних телефона да би се усликали заокружени гласачки листићи, није било ни „бугарског воза“ са примопредајама гласачких листића на улици уз награду од 20 марака или данашњих евра, није било позивања телефоном, обећања и претњи… Све је деловало тако наивно у односу на касније изборе.  

Дуго се као анегдота препричавало да су Стојан и Милан добили на локалним изборима само по петнаестак гласова, иако им је претходно за кандидатуру био потребан потпис 30 грађана из изборне јединице. Кажу да ни њихове супруге нису хтеле да им дају глас. А до тада актуелни председник општине је у својој изборној бази убедљиво поражен од свог комшије, обичног домаћина.

Резултати мајских локалних избора нису били по вољи Великом Шефу и његовој супрузи, па су у истој календарској години расписани превремени децембарски избори, на којима су истовремено бирани и посланици за Народну скупштину Републике Србије.

Пропорционалним изборним системом, у коме се не гласа за појединца, него за партијску листу, замењен је „неуспели“ већински систем. Коалиције јавне и тајне, пре или после избора, прелазак из странке у странку, … ма нема шта нема, рекло би се. Све је сада могуће, осим да се гласа за комшију, за познатог човека. Може једино да се наслућује зашто на локалним изборима више не важи већински систем, зашто се више не даје ГЛАС ЗА ЧОВЕКА.

У свету постоје државе са мешовитим изборним системом, где се на појединим нивоима гласа за личност, а на углавном вишим нивоима законодавне власти за партију. Такође је величина изборне јединице различита, углавном се сабирају резултати гласања по мањим географским подручјима.

П. С.

Верујем у младост и у поруку једног свог пријатеља, иначе свештеника: „Заклела се земља рају … да ће ЈЕДНОМ ЧОВЕКУ сви глас да дају. Чак и они које неће, нису свесни да хоће…“

аутор; Душан Стаменковић

Наручивање књига: e-mail: dusanrotary@gmail.com 

Испорука књига је на кућну адресу.

Проверите да ли Ваша локална библиотека поседује слободне примерке издатих књига:
ПРЕТЕРАЖИВАЧ БИБЛИОТЕКА