ДРЖАВНИ СЛУГА

Свакодневно загледам старца који пешачи стазом поред реке. У руци му је „ИНФОРМЕР“. Пролазницима љубазно каже „Добар дан“ покушавајући узалудно да заподене разговор. Као да га се људи плаше, осмехну му се некако усиљено и убрзају ход.

Познајем га. У пензији је већ око 30 година. Искористио је бенефицирани радни стаж и млад је напустио службу. Додуше и данас делује као да је још увек запослен.

Претурам по глави речи којима бих могао да га најједноставније опишем.

Слуга, понизник, скутоноша, послужник, покорник, потрчко, трчкарало, роб, сужањ, извршилац, потлаченик, безначајник, фигура, пијун, … зомби…

Неважно је какво му је име да кум на крштењу – може да буде Пера Перић, Јован Јовановић, .. Друг Црни, Друг Бели…

Био је државни службеник, цео век је провео у „Служби“. Отац му је био милиционер, па је природно да и он ради за државу. То је некако наследно право. Добио је посао без конкурса (у „Службу“ се прима без оглашавања слободног радног места). Одмах након завршених студија је почео да ради и није мењао послодавца до пензије.

Његов отац је читао дневни лист „БОРБА“, а он „ПОЛИТИКА“. Прве новине су штампане на хартији која је имала два пута већи формат од „ИНФОРМЕРА“. Најпре сам мислио да су дневне новине које вире из џепа статусно обележје, али сам на крају схватио да Пера Перић заиста чита новине. И верује у оно што прочита. Не знам зашто чита баш „ИНФОРМЕРЕ“, а не неке друге новине. Можда је „ИНФОРМЕР“ најјефтинији.

Пера Перић увек носи малу бележницу и бар две оловке. Научен је да све записује – дан, време, извор информације, тема и све остало. Не мора он да размишља и тумачи ко је шта рекао, његово је било да пренесе претпостављеном само ко је шта рекао. Постојале су његове колеге које су вршиле анализе и обједињавања разних извештаја достављајући их великом Шефу.

За разлику од претпостављених, Пера Перић је морао увек да наведе свој извор информације. Списак свих тих људских гњида које су му се гадиле није смео да буде тајна.

Морао је надређеном увек да каже и шта је радио, и шта ради и шта ће да ради. Од надређеног је примао задатке без образложења. То што је по задатку морао ради имало је вероватно неки виши циљ, његова маленкост је била ту да изврши задатак, а не да мудрује. Ако би размишљао, можда би погрешио. Овако је миран, само је извршавао оно што му се каже.

Уосталом и онај обичан радник у фабрици ради оно што му се каже, јер увек на крају описа послова и задатака пише и она чувена реченица: „Обавља и друге послове које му одреди претпостављени.“

Долазио је понекад у искушење да пита зашто мора да изврши задатак, али је био издресиран као пас да само слуша команду. Иако га је повремено гризло нешто изнутра и говорило му да то што ради није баш људски, трудио се да задатак изврши благовремено у целости.

Drug Crni
ДБ Јагодина

Пера Перић није глуп човек. Завршио је факултет на време са високим оценама. Није био студент генерације, иако му је просек оцена био већи од деветке, али се поносио оценама у индексу.

Скромност и послушност су врлине које је Пера Перић стекао у детињству гледајући оца милицонера. Доселили су се издалека и нови комшилук их никад није прихватио. Били су то реакционари који су жал за краљем вешто прикривали стављајући Титове слике на зидове соба, а посебно на месту где је некада била славска икона. Отац милиционер је знао ко када слави славу. Као дете је и Пера Перић учествовао у разоткривању комшија, а највише да ли домаћин увече на радију тајно слуша Гргу Златопера. Баш у време емитовања пропагандне емисије ишао је код комшија да се кобајаги игра са децом.

Међутим тако научена послушност је Пери Перићу сметала у напредовању у „Служби“. На боља радна места су одлазили увек неки други, неки амбициознији, неки који су уживали да носе изгланцане ципеле са кожним ђоном, чије су супруге носиле италијанске хаљине и сандале са високим штиклама. Није се Пера Перић потрудио ни да запосли своју супругу у Електродистрибуцији где су биле највеће плате. Плашио се да би му колеге то стално замерале. Страх од грешке и губитка радног места у „Служби“ је био његов најјачи страх.

Велико разочарање је Пера Перић доживео када је његова кћерка напустила факултет и удала се, а одмах затим са мужем отишла у град на крајњем југу Африке. Преселили су се касније у Аустралију и у знак помирења и љубави Пера Перић је одлетео једног лета тамо. Нудили су му посао да буде возач школског аутобуса. Наравно да је то одбио. И тако се вратио у свој град.

Син му је, за ралику од женског детета, био велика радост. Након средње стручне школе уписао се на Војну академију. Постао је официр задужен за компјутерске системе у војсци. Канцеларијски посао, за разлику од трупних официра, није био добро плаћен. Жалио се стално како нема довољно новца, како неће моћи никада да купи нови ауто, како модерне девојке очекују скупоцене проводе и одласке на далека мора која су и зими топла… Зато је Пера Перић одвајао део своје пензије за сина, јер је знао да је живот у Београду другачији, захтевнији, скупљи.

Cuprija Velika Morava
Моравски парк

Шетајући стазом поред реке у исто време као и Пера Перић, долазио сам у искушење да му кроз другарски разговор напоменем да је одавно у пензији и да нико не може да му ускрати пензију само зато што можда другачије размишља од главних уредника на државној телевизији или од оног антипатичног лика из „ИНФОРМЕРА“.

Искористио сам једном прилику да Пери Перићу кажем како је дошло опако време и да се на власти смењују политичари који проповедају различита идеолошка решења, те је сада његовим млађим колегама у „Служби“ вероватно велики проблем да се прилагоде турбулентним временима. Добио сам изненађујући одговор. Власт је власт и без поговора мора да се извршавају наређења шефова. Наивно сам питао да ли то значи да на парламентарним и председничким изборима људи мора да гласају само за постојећи режим или би могли да поклоне свој глас и неком опозиционом политичару?

„Постојећа власт је добра и не треба је мењати.“

„Да, али већ 30 година ми назадујемо и никако да се приближимо стандарду европских земаља?“

„Не, ми живимо сигурно и здравије од њих!“

Разочарано бих одустајао од теме разговора. Државни слуга остаје до краја живота државни слуга. Може идеологија владара да се мења, да иде од крајње деснице до крајње левици и супротно, може уместо председника на врх политичке пирамиде да опет дође краљ, у глави државног слуге се ништа не мења.

Узалуд сам говорио Пери Перићу да је врхунски патриотизам када чуваш државу од власти, односно од политичара који су тренутно на власти.

Лакеј на двору или послушник, остаје увек само слуга господара. Узалуд се смењује власт, потлачен остаје роб целог века.

Они који мисле својом главом су непожељни, нека им је срећан пут када крену преко државне границе. Њих и не мора да греје Сунце Србије. Слободно нека иду што даље и нека пусте оне којима је у Србији све лепо.

Ваљда тако мора да буде.

Apis Dragutin Dimitrijevic
АПИС

One thought on “ДРЖАВНИ СЛУГА

Add yours

Оставите коментар:

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

Create a website or blog at WordPress.com

Горе ↑

%d bloggers like this: