ГЛАС ЗА ЧОВЕКА

Жељни су људи демократије, јер мисле да је то највећа политичка слобода. Стари Грци су говорили да се политиком не баве само идиоти. И као да су Срби једва чекали да дођу избори на којима ће свој глас да дају човеку у кога имају поверење, породичном човеку, човеку домаћину, свом комшији. Прошло је било више од десет година од Титове смрти, уместо комунистичке партије и социјалистичког савеза радног народа појавила се нова партија на чијем је челу био највећи Србин, онај који је рекао народу да нико не сме да га бије. Насупрот њему били су измишљени опозиционари који су сами себе представљали као вође националиста десничара. У средини између њих биле су „демократе“.

Завади, па владај – каже народна пословица. Тако је и било. Велика Југославија се распадала и било је јасно свакоме да је њено време прошло. Они који у својој историји никада нису имали сопствену државу покренули су „балван револуцију“. Стављене су кокарде на шајкаче. Кројиле су се границе мини република, свађале су се комшије, растурали су се мешовити бракови, бежали су млади људи преко границе да не би били на силу мобилисани и гурнути у крвопролиће…

Две године су прошле како је у Србији постојала вишепартијска власт, а у општинама су и даље владали они исти који су изабрани још у Титовој Југославији. Сазрело је било време да се распишу локални избори и успут превремени савезни за посланике Већа грађана Савезне скупштине тек рођене СР Југославије.

Резултати првих локалних избора у мају месецу 1992. године потрајали су само до децембра месеца када су поновљени локални избори.

Изборни закон је тада био по жељама обичних људи и опозиционих лидера. Уместо пропорционалног изборног система одређен је већински. Република је била подељена на девет мањих изборних јединица са по двадесетак општина, а општине су биле подељене на мале изборне јединице. Таман да свако зна сваког који буде на изборним листама.

У већинском изборном систему у изборној јединици се гласа само за једног кандидата по имену и презимену.

Кренуло се у пролеће те 1992. године у изборну кампању, иако је опозиција најавила бојкот. Рађале су се нове странке и групе грађана. Комшије из улице су се договарале ко ће да их представља у локалној власти. Једна већа фамилија или 4-5 породица бирале су свог кандидата.

Свако време има и своје проблеме. Одједном су екстремисти почели да обележавају црвеном или црном бојом куће у којима живе потенцијални победници на изборима. Прављени су спискови непријатеља народа, одређивани су њихови егзекутори. Поделиле су се комшије једни против других.

У ватреним говорима пљуштала су свакојака обећања, од бесплатних мртвачких сандука за све пензионере, па до отсецања руке до рамена ономе ко подигне несрпску заставу.

Дошао је најзад дан за гласање. Стојан је ставио на свој свечано окићени камион трубаче који су цело јутро свирали кружећи улицама подсећајући комшије коме треба да дају свој глас. Милан је на капу ставио кокарду и носећи барјак српске цркве шетао улицама око бирачког места. Свако се трудио да буде најбољи кандидат.

Учионице у школама, канцеларије у месним заједницама и у домовима културе, у градовима и у селима, биле су свечано украшене, а са звучника се орила музика која је будила национална осећања. Свуда су биле излепљене плакате са слоганима који обећавају мед и млеко на улицама. У Србији су коначно дочекани први „прави“ избори.

Причало се дан касније да избори нису одржани поштено – како је било свега и свачега на изборним местима, како су записници са резултатима мењани и подметани нови записници, како је… На једном бирачком месту су у време ручка напили представника опозиције, на другом бирачком месту су чекали да члан комисије оде у нужник, па су заменили целу гласачку кутију… А увече пред затварање су гласали за пет минута сви они који се нису целог дана појављивали, па и они који нису били живи.

Није било тада мобилних телефона да би се усликали заокружени гласачки листићи, није било ни „бугарског воза“ са примопредајама гласачких листића на улици уз награду од 20 марака или данашњих евра, није било позивања телефоном, обећања и претњи… Све је деловало тако наивно у односу на касније изборе.  

Дуго се као анегдота препричавало да су Стојан и Милан добили на локалним изборима само по петнаестак гласова, иако им је претходно за кандидатуру био потребан потпис 30 грађана из изборне јединице. Кажу да ни њихове супруге нису хтеле да им дају глас. А до тада актуелни председник општине је у својој изборној бази убедљиво поражен од свог комшије, обичног домаћина.

Резултати мајских локалних избора нису били по вољи Великом Шефу и његовој супрузи, па су у истој календарској години расписани превремени децембарски избори, на којима су истовремено бирани и представници за републички парламент.

Пропорционалним изборним системом, у коме се не гласа за појединца, него за партијску листу, замењен је „неуспели“ већински систем. Коалиције пре или после избора, прелазак из странке у странку, … ма нема шта нема. Све је сада могуће, осим да се гласа за комшију, за познатог човека. Може једино да се наслућује зашто на локалним изборима више не важи већински систем, зашто се више не даје ГЛАС ЗА ЧОВЕКА.

П. С.

Верујем у младост и у поруку једног свог пријатеља, иначе свештеника: „Заклела се земља рају … да ће ЈЕДНОМ ЧОВЕКУ сви глас да дају. Чак и они које неће, нису свесни да хоће…“