ПЕЛИВАН

Меша Селимовић: „Оно што није записано, и не постоји, било па умрло.“

Бора Цајтунг је пре подне ишао улицом и продавао новине, а једна теткица, заборавио сам јој име, сваког послеподнева је носила огромну котарицу пуну сланих семенки продајући их на „чашицу“. Увече испред биоскопа су могле да се купе „загоретине“ и шећерне јабуке на дрвцету.

Таман када сам завршавао основну школу у главној улици је један стари локал, у коме је поправљао ципеле Тома Кекер, реновиран. Најпре је направљен велики излог и сви смо знатижељно гледали како се унутра поставља модерна витрина са апаратом за сладолед. Било је неколико столова са столицама које нису биле дрвене, а на два зида су залепљена огромна огледала. Увече је све бљештало од светла.

Нестрпљиво смо чекали да нова посластичарница почне са радом.

Пре подне је било свакојаког пецива, а јогурт се сипао у стаклене чаше. Ђаци су за време великог одмора трчали да први уђу и купе доручак пре осталих. Поједини су и два пута доручковали.

Предвече, пре или после биоскопске представе, окупљали смо се да једемо баклаве, шампите, кремпите, принцес крофне… Све смо то заливали леденом лимунадом. Додуше мени се више свиђао „шприцер“ и то онај „дебљи“ како смо се шалили.

Зими сам обожавао „гемиш“ који се састојао од 50 грама ћетен алве и 100 грама суџука. Белу алву нисам волео, јер сам имао слабе зубе.

Средом, суботом и недељом увече нисмо ишли у посластичарницу, пошто је то време било одређено за војнике који су долазили из целе Југославије да у овдашњој касарни служе војни рок.

Након одласка у Београд на студије узалуд сам тражио турске баклаве на које сам навикао. Касато торта у „Мажестику“ је била изванредна, али ћупријске баклаве су остале „сан снова“.

У главној улици у Ћуприји су постојале две посластичарнице једна до друге: „Пеливан“ и „Морава“. Више их нема, па тако данас нису конкуренција. Зато Јоца Шампита неће да ми замери што пишем само о Нафијевом „Пеливану“.

Одавно сам с мојим другарима расправљао да ли је истина да је српски војсковођа и устаник Карађорђе имао претке Албанце, а опет да ли је Скендербег (не мислим на албански вињак, него на јунака) имао у себи српску крв. Било како било, пошто нико од нас нема претке из Црне Горе или са КиМ, ми имамо сопствени поглед на „Србију ван Косова“.

Разликујемо Шиптаре или Арбанасе или Арнауте од Горанаца. Иако смо у прошлим вековима показали да можемо заједничи да живимо, свесни смо да има година када завлада зло у политичким вођама и када се све претвори у драму коју не желимо.

„Бистар си к`о боза“ чини ми се да још у мојим ушима одзвања ова примедба.

Ових дана сам с Нафијем пио његову бозу. Иако ми је давно дао рецепт за справљање овог укусног и хранљивог напитка од кукурузног брашна, квасца и мало шећера, никако да успем да је сам направим. Мора да има нека тајна у овом рецепту.

Нафи је скраћено од Нафидин. Презиме које носи је Сулејмановић. Подсећања ради у Титовој Југославији је 1946. године вршена албанизација, па су се тако многа презимена Горанаца завршавала као Сулејмани. Накнадно су људи опет мењали своја презимена.

И Нафи (1943) и његов отац Веап (1922) су рођени у селу Враништа.

За оне који не знају Враништа (Vraniç) је горанско село (муслиманско село српског говорног подручја) у Општини Гора, на Косову и Метохији. По законима привремених институција Косова ово насеље је у саставу општине Драгаш. Атар насеља се налази на територији катастарске општине Враништа површине 1387 ha. У њему је седиште локалне самоуправе, која функционише по српским законима. Некада је село било православно. Први пут се помиње у повељи манастира Светих Арханђела код Призрена, у којој Стефан Душан 1348. године основао манастир и дао му многа села у посед. У Враништи су сачувани остаци старог хришћанског гробља и три црквишта. Изван села се налазе остаци цркве за коју се мисли да је била манастир. Враништа има горанску етничку већину. Према попису априла 2011. године у насељу живи 352 становника, од чега су 334 Горанци. Политичке странке Горанаца процењују да сада у Србији и околним државама живи око 40.000 Горанаца, а још око 20.000 живи у осталом делу света.

Веап се школовао за учитеља, па је тако почео да ради у свом селу. Након завршетка Другог светског рата у Враништу је из Ћуприје стигао нови учитељ Пажин (1924), чијег су оца, поштеног човека, убили у јесен 1944. године „ослободиоци“ Јагодине. Још једна учитељица Душанка Антонијевић, из Јагодине (Светозарева), је радила у селу.Треба нагласити да је у Гори прва школа на српском језику основана 1918. године и то баш у Враништи – пре тога је Гора територијално припадала Албанији. У периоду 1952-1958. у селу је била осморазредна школа.

ПАЖИН у ћупријској школи „Ђура Јакшић“ – 20.05.1964.

Заједно су учитељовали Веап и Пажин извесно време, а онда се Веап са породицом преселио у Београд. Отворио је бозаџијску радњу у главној улици, с леве стране од Славије ка Теразијама. Звала се „Јадран“. У том блоку старих зграда и данас се налази низ малих радњи – посластичарница, пекара…

Нафи је био ђак у Другој београдској гимназији, која се тада налазила у Његошевој улици, када се цела породица 1958. године преселила из Београда у Анкару. Међудржавни односи Југославије и Турске су подстицали пресељење у Турску. Исељеници су према протоколу најпре морали да преседају у Македонији и да презимена промене у турска.

Нафидин, тада Караташ, служио је две године редован војни рок у турској војсци. Било је то у време када је убијен амерички председник Џон Кенеди.

Након седам година боравка у Анкари, Веап је одлучио да се врате у Југославију.

Јагодина ПЕЛИВАН – Нафи је десно

Те 1965. године је дошао у Јагодину, у којој је живела његова сестра са мужем Рамаданијем, који је имао надалеко познату посластичарницу „Пеливан“. Уз помоћ велике породице наредне 1966. године, Веап се доселио у Ћуприју. Купили су локал у главној улици (тада улица Маршала Тита, број 84) у коме је претходно била шустерска радња. Власник локала је био Миливоје Мика Ђорђевић, Нишлија.

Ћуприја ПЕЛИВАН
Ћуприја ПЕЛИВАН – поплава у главној улици

Посластичарница „Пеливан“ је радила у Ћуприји непрекидно од 1966. до 2015. године.

Поред млечног сладоледа који се правио на италијанским машинама по италијанским рецептима, а сервирао се у стакленим посудама (порције од 3-4 кугле разног укуса) или у корнетима (мали корнет за две кугле и велики корнет за 3 кугле), преко лета су се продавале и ледена лимунда и боза. Наравно „шприцер“ је био мешавина лимунаде и бозе.

Пре подне су продавани разни пекарски производи са домаћим јогуртом, а после подне и увече најтраженији су били слаткиши. Египатске, грчке и турске баклаве су биле незаменљиве. Шампите су биле огромне. Могло је да се бира и између шамролне, принцес крофне и кремпите. Слатки ролати су били чаробног изгледа. Посебан укус је имала сутлија преливена сирупом баклаве.

У тепсији је било по 90 баклава, а дневно се продавало неколико тепсија. Била су и такмичења ко може одједном да поједе целу тепсију баклава.

У једном влашком селу поред Ћуприје је на свадби поједено укупно 7.000 колача.

Ништа мање колача се продавало и у суседној посластичарници „Морава“.

Неколиоко локала даље према Микићевом мосту се налазила посластичарница „Оријент“ која је најмање била посластичарница. Ту се испијала кафа и пушило. Служио се салеп, посебна врста чаја са лимуном. А десетак метара даље постојао је содаџија који је у стакленим флашицама од 0,2 литра правио разне напитке – клакер, кабезу, кокту, сода воду.

Једне године је екипа РТС у „Пеливану“ снимала емисију о најпопуларнијим Ћупричанима – о Вери Николић, Чеди Касапину и о Нафију. Тада су се поред новинара гостили турским баклавама и Ршум и Лане Гутовић.

Време пролази брзо. Већ пет година је ћупријски  „Пеливан“ затворен. Нафи ће кроз три године да напуни 80 година. Нарадио се довољно …   

И као што је рекао  Меша Селимовић: „Оно што није записано, и не постоји, било па умрло.“

лево је Аљит Караташи, десно је Нафидин Сулејмановић
Јагодина – стара радња ПЕЛИВАН

5 thoughts on “ПЕЛИВАН

Add yours

  1. Malo je nepravedno zapostavljena i poslastičara „Morava“, Đure i Evke Jovanović. Trebalo bi pisati i o njoj, i podsetiti se i njenih vlasnika i njihovog životnog puta. Ove dve poslastičare su se po malo razlikovale jedna od druge. Možda je „Pelivan“ bio za nijansu jači što se tiče asortimana kolača, ali je zato „Morava“ možda bila za nijansu jača što se tiče peciva. Ali, možda ih uopšte i ne treba upoređivati po tome. Treba se samo sećati, i jedne i druge poslastičare, pa i onih drugih koje su radile u Ćupriji. Jedino u šta sam siguran je to da su perjanicu ćuprijskog poslastičarstva, ubedljivo vodile i „Pelivan“ i „Morava“ Svi ostali su bili DRUGI.

    Liked by 1 person

  2. Hvala na lepoj prici…bas me vratila u detinjstvo..86′ sam posla u prvi razred u skoli Djura Jaksic..moja radost je bila ne sam polazak u skolu vec uzina masne pogacice ili kad bi ustedela da kupim tost..jednom sam htela bombone na meru u radnji pored Nafija pa sam mu trazila pare da mi pozajmi za bombone da kupim u radnji pored…naravno dobila sam pozajmicu i neznam vise dal sam razduzila taj dug! Divan covek i cela porodica!!!

    Liked by 1 person

Оставите коментар:

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

Create a website or blog at WordPress.com

Горе ↑

%d bloggers like this: