Пословица каже да се даље види са брега, него испод брега.
Најлепши ноћни снови се везују за диван осећај лебдења изнад земље, кад човек осећа лакоћу док без напора може да се уздигне високо до облака. И да посматра свет као са врха брега.
Постоје планине чији се врхови виде са великих даљина. Најлепши утисак оставља врх Ртња који као да је врх некакве божанске пирамиде. А са самог Шиљка у време изласка Сунца, предиван поглед у човеку изазива неко унутрашње треперења које може речима да опише само песник.

Долазећи из Чапљине у Мостар најпре сам запазио планину Вележ. Прва помисао ми је била како ли изгледа поглед са планине на долину Неретве и даље према морској пучини. Име ове планине се митолошки везује за змајеве, магију, богатство, … превару. Разни народи и разна веровања.
Није прошло много времена од када сам био у Мостару и већ ми се била пружила прилика да идем на сам врх Вележа, у малену војничку зграду која је била намењена војницима везистима. Говорили су ми да је планински пут опасан, да су могуће свакојаке несреће. Међутим моја жеља да будем на врху је била јача од страха да ми се нешто лоше догоди.
Дан је био сунчан, време бистро и без ветра. Речено ми је да ипак понесем топлу гардеробу, јер на врху Вележа зна да дува јак ветар.
Из Мостара сам кренуо са младим подофицирем, а онда смо у једном селу под планином покупили сељака који је радио за војску. Сва тројица смо се дуго пели макадамским путем који је био усечен у стрмину, тако да су точкови возила морали да пролазе до ивице пута испод кога је била бездан, како ми се тада чинило. И најзад смо стигли до малене војничке зграде са дебелим зидовима и сићушним прозорима. На узаном каменом платоу сам окренуо возило и паркирао га са точковима усмереним ка стени. За сваки случај сам подметнуо и један велики камен.


У згради је било само неколико војника, један од њих је био кувар. Спремио је мусаку са кромпиром која је била нешто најукусније што сам ручао од када сам био у Мостару.
Разменио сам гомилу писама са војницима. Дали су ми да однесем у Мостар тридесетак коверата са адресама из целе тадашње Југославије. Извињавали су се што су толико много писали, јер треба да их разумем да су усамљени, да гледају са врха планине ка граду у коме се живи, у коме су најлепше девојке.

Пре поласка један млади Сремац ме је повео у обилазак, да ми покаже како је на северу литица где можеш да бациш камен и да не успеш да видиш колико дуго пада. У подножју сам запазио неколико великих вртача. На супротној страни планине пружао се поглед у даљину на чијем је хоризонту светлуцало море. Сремац ми је рекао како се понекад ноћу виде градска светла на италијанској обали. Поверовао сам му.
Силазак у Мостар је био много бржи, али и опаснији.

Упознао сам наредних месеци веома добро скоро целу Херцеговину, од Билеће, Требиња и Невесиња, до Посушја, Ливна и Купреса. Летео сам и неколико пута авионом од Мостара до Београда. Поглед ми се ипак стално завршавао ка Вележу.
Одлазећи често у Невесиње након разорног земљотреса, прошао сам целу планину. Није то само камени крш са високим литицама, има и благих падина под шумом и пашњацима.

Јануарски снег у Мостару се није задржавао, одмах се топио. Нисам успео ни две грудве да направим, а већ ми се пружила прилика да по четврти пут кренем на врх Вележа.
Морао сам од поручника, који је командовао јединицом извиђача, да позајмим пинца, јер је то возило једино могло да гази по снегу. Поручник, који је управо постао отац, молећиво ми је рекао да му вратим цело возило.
Кренуо сам пре подне из КВО која се налазила близу старе православне цркве. Дан је био сунчан, време се изведрило. Са мном су били тек стасали подофицир и онај исти сељак са којим сам стално ишао на планину.
Наравно, сељак се одмах напио војничког коњака, јер је само тако имао храброст да се вози стрминама Вележа. Гунђао је како је пре неколико година ауто са људима из ТВ релеја слетео низ снег и да су их данима после тражили.

Пут је заиста био тежак за вожњу. Видела се само камена ивица пута изнад стрмине са које је ветар односио снег. Друга половина пута је била у усеку и није се ни назирала од снежних сметова. Био сам пун адреналина и нисам приметио колико сам дуго возио до врха Вележа.
Снажан ветар је пролазио кроз одећу и једва сам чекао да уђемо у зграду. Све је било некако мрачно, јер су на прозорима били дрвени капци. Врућ војнички чај да мало предахнем и одмах назад у Мостар. Дан је био кратак, а не ваља да се ноћу по снегу спуштамо. Могу изненада да се појаве облаци и да почне вејавица.
Мислим да ништа није страшније него када се возилом крећете низбрдо, али по трагу својих точкова који су били у дубоком снегу. Не смете да промашите колотраг ни на месту где се возило заносило по снегу док се ишло узбрдо. Свако скретање са пута значило би погубно котрљање у бездан стотинама метара.
Дошло је пролеће у Мостар. Првог дана априла месеца добио сам прилику да у једном дану одем најпре на врх Вележа, а одмах затим и на врх Чврснице. И замало да успем. Међутим, у подножју планине, у првом снежном смету, на путу је било заглављено возило ТВ Сарајева. Морао сам да се вратим у Мостар сам, без подофицира и сељака који су кренули пешице ка врху.

Поглед са врхова Вележа остаје у сећању као нешто најизазовније. Разликује се од погледа са врхова Копаоника, Суве Планине, Ртња, Бељанице, … Авале.
Летео сам авином изнад облака док сунце залази. Можда једино то може да се пореди са осећањима док се човек налази на врху планине.
О узбудљивим одласцима на Чврсницу неком другом приликом.
Аутор: Душан Стаменковић
04.10.2020.

Lepe uspomene na avanturisticku mladost u bivsoj zemji.
Свиђа ми сеLiked by 1 person