ТРАГОМ ЈЕДНЕ РАЗГЛЕДНИЦЕ

Страх није исто што и кукавичлук. Страх само изоштрава сва чула. Седео сам у снегу поред једног дрвета на ивици шуме. Десно од мене су били моји другари Данаћ, Јоца, Рашко и остали. Налазили су се у средини једног великог винограда. Лево од мене су биле сеоске куће. Мотрио сам да неко из села не изненади моје другаре.

Свуда је био снег. Сунце је преко дана топило површину снега која се такорећи одмах ледила, јер је температура ваздуха била далеко у минусу. Зато сам пазио да не оставим видљиве трагове кретања, па да онда ја постанем нечија мета.

Досадно је када си сам, а мораш дуго времена да седиш мирно и ћутиш. Почну свакојаке мисли да ти се врзмају по глави. Трну ти ноге у снегу, гладан си иако си сит, пиша ти се. Осврћеш се, страхујеш да ти се неко не пришуња иза леђа. Ослушкујеш очекујући да чујеш нечије кораке. Време ти пролази ужасно споро.

—– ~ —–

Све је почело једног мартовског јутра те 1981. године.

Дошао сам у Привредну комору Србије нешто после девет ујутру. Састанак је био заказан у 10 сати, тако да сам најпре отишао у службени ресторан да нешто сласно доручкујем. Изненада, сва усплахирана, Љиљана је упала у ресторан и одмах почела брзо да прича. Студенти у Приштини су преврнули казан са храном у знак протеста, демолирали су мензу. Повод су били лоши услови исхране и смештаја у студентском граду. А узрок је био много дубљи.

Још се није навршила прва година од Титове смрти, а већ се шушкало о распаду Југославије. Нациналистичке страсти су изашле на видело. Комунисти су се трудили да задрже свој повољан статус у Југославији, али контрола народа им је измицала.

Срби су хтели Велику Србију која им је припадала као држави победници у Великом рату, а сви остали су имали неке своје циљеве – Бугари да дођу до Мораве и Вардара, Албанци да буду као у претходном веку све до Рашке, Прокупља и Врања, онако како су им Турци дозвољавали…

Универзитет у Приштини је био заједнички, чинило се да млади Срби и Албанци живе у великој љубави и да се помажу приликом полагања испита. Рађале су се и љубави. Одласци на позоришне представе или на филмске пројекције били су само за спољни свет.

Млади Албанци у Приштини су тражили нестрпљиво Косово Републику у оквиру СФРЈ, иако су већ имали широку аутономију у Србији.

Масовне демонстрације су трајале око три недеље, а онда се умешала војска и заједно са полицијом похапсила је коловође и многе друге. Званично је војска убила деветоро Албанаца, а незванично се причало о десетинама мртвих.

—– ~ —–

Боравећи у призренској касарни, у канцеларији једног мајора, слушао сам пажљиво шта се све догађало пре и после студентских демонстрација у Приштини.

Већ почетком године граница према Албанији је остала без граничара, стара војска је отишла кући, а нова војска није стигла. Нико није контролисао илегалне преласке.

Млади албански војници расути по целој Југославији добили су од својих кућа телеграм скоро истоветног садржаја – „Дођи одмах кући, деда је на самрти!“

Нестрпљиви су били студенти. Само да су сачекали који месец, добили би сву власт, јер су већ тада у општинама све важне послове радили Албанци, не само да су били председници општина, него су били и судије и тужиоци, директори у установама, директори радних организација, наставници у школама. Мало је било Албанаца који су остали верни комунистичкој партији и београдској власти.

Мајор, пореклом из Лесковца, био је резигниран. Знао је да се „косовско пролеће“ наставило и након што је укинуто ванредно стање у покрајини. Више од милион људи је учествовало у протестима. Појавиле су се нове пароле – „Уједињење свих албанских земаља“ које су значиле стварање Велике Албаније.

Српски шовинизам се огледао у укидању аутономних покрајина и стварању Велике Србије све до Јадранског мора.

—– ~ —–

Након доласка у Призрен шетао сам градом да бих боље упознао становнике. Носио сам фармерке и јесењу јакну, на ногама сам имао италијанске чизмице. Моја светла коса и плаве очи нису се баш уклапале у масу шетача.

Две лепе девојке су ми долазиле у сусрет. Тротоар је био широк и могли смо нормално да се мимоиђемо. Међутим оне су ишле право ка мени. Зауставиле су ме. Био сам озбиљан, нисам их гледао мангупски, напротив. А онда су оне почеле на албанском језику да вичу на мене. Био сам збуњен, нисам им дао никакав повод. Устукнуо сам ћутећи назад и онда су оне наставиле својим путем.

Тог сунчаног дана сам послао мојима једну разгледницу Призрена. Написао сам да је све добро, да немају разлога да се брину и стрепе за мене.

Чувам и данас ту разгледницу.

—– ~ —–

Ишли смо у колони стазом поред једног потока испод падина Шаре. Падала је нека ситна ледена киша која је најављивала снег. Десно од стазе била је усамљена албанска кућа са високом дворишном оградом. Из капије је истрчало мало дете и дојурило до стазе. Стегло је песницу и претило нам је на албанском језику.

Онако промрзао и гладан у једном тренутку сам осетио неку чудну потребу да ударим то дете. Наравно да то нисам урадио. То мушкарче, ако је живо, данас има око 45 година. Не верујем да се сећа догађаја, био је превише мали да би памтио.

Став овог детета, као и понашање оне две девојке у сред Призрена, тргло ме је.

Да ли сам ја то окупаторски војник у туђој земљи?

Да ли се на насиље одговара још већим насиљем?

—– ~ —–

Свети Јован Милостиви умро је 620. године у изгнанству, бежећи под налетом Персијанаца на Византију. И тада је и даље говорио да се непријатељу не треба светити, већ да треба поштовати правило из Новог завета: “ко тебе каменом – ти њега хлебом.”

Око седам година сам ишао у Призрен и обишао сам већи део Метохије. Поштовао сам речи из Новог завета, нисам се гађао камењем.

„Косовско пролеће“ те 1981. године је било само почетак нечега чији се крај не види. Или можда само ја не видим тај крај.

Распад СФРЈ и покушаји стварања Велике Србије, Велике Бугарске и Велике Албаније, само су део наше историје. И док једни мисле да смо у Европи и да је логично да будемо у саставу ЕУ, други сањају Велику царску Русију. А ми идемо неким својим путем, као у сатири Радоја Домановића.

Наручивање књига: e-mail: dusanrotary@gmail.com Испорука књига на кућну адресу.

Проверите да ли Ваша локална библиотека поседује слободне примерке издатих књига:
ПРЕТЕРАЖИВАЧ БИБЛИОТЕКА