НОВИ ЖИВОТ

Дуца је волео језеро. Седећи на малој тераси са које се пружао поглед на обе стране језера пијуцкао је црвено вино и пушио цигарету за цигаретом. Нису му требале шибице, користио је жар са пикавца. Зато су му добили златни прелив рано оседели бркови и брада.

Кућа је била мала, али довољна да у њој преко викенда преспавају Тоша, Бранко и понекад Цока. Збили би се на два расклопљена кауча у великој соби. Кухиња је била скромна, електрични шпорет, фрижидер и старински креденац са чашама, неколико тањира и великим лонцем за чорбу и тигањем за пржење рибе. Ту је био и малени шпајз са свакојаким потрепштинама. Наравно да је постојало и купатило са туш кабином, малим лавабоом и неизбежним огледалом, а у ћошку је била стишњена вц шоља. Баш због узаног простора онај гузати део друштва је најрадије одлазио у оближњи шумарак.

У магловитим данима, нарочито рано ујутру, плинска боца је добијала различите намене – служила је и за грејање и за кување кафе. Стварала је пару, али то и није било важно поред језера.

Штапови за пецање су стајали поређани поред једног зида. Углавном су били спремни за тренутну употребу. Уместо глисте, ровца или мушице, поред удице су били вештачки мамци.

Другари су говорили да на језеро долазе због пецања. Али то је био само изговор. Веслање и лагана вожња у дрвеном чамцу који нечујно плута на површини мирног језера је било највеће уживање.

У околини је постојала само једна кућа у којој су скоро преко целе године боравили средовечни муж и жена. Повремено их је обилазила ћерка којој су препустили стан у Београду. Он је био инжењер, програмер. Због њихове куће је била спроведена струја. Дотле је постојала и јавна расвета. Сијалице на лепим канделабрима су осветљавале стазу поред језера све до главног туристичког комплекса. А тамо, на другом крају језера било је велико купалиште са тобоганима и разним занимацијама.  

Језеро је настало преграђивањем једног великог дунавског рукавца. Добило је назив према одбљесцима залазећег сунца на немирној води.

Више нико није памтио како се родила идеја да нераздвојни другари на језеру направе своју кућу. Раније су викендима одлазили на војвођанска језера да пецају. А онда су спонтано одлучили да се више не потуцају по свакојаким селима у потрази са преноћиштем. Тоша је у том тренутку имао највише пара, па је он формално био власник њихове куће.

На језеру је било лепо увек. Лети је било комараца, јесен је била кишовита, зими је кошава била несносна, с пролећа је све мирисало на влагу, па ипак то никоме није сметало. Напротив, у сваком се рађао само хормон среће. Ретко би се десило да прођу два-три викенда да нико не дође. Пословне и породичне обавезе су биле главна препрека међусобном дружењу.

С годинама је свако од другара зарадио неку болест. И пецароши се разбољевају. Додуше не због пецања, него због уживања у доброј храни и незаобилазном пићу, а о пушењу не треба ни причати. Свакоме се кидало тамо где је било најтање. Шећерна болест, опструктивни бронхитис, закрчење крвних судова…. све неке наизглед уобичајене болести које долазе временом. И онда човеку постане нормално да буде болестан.

Тек што је почела јесен Дуца је дошао на језеро да ту остане наредних месеци. Није му се одлазило у празан београдски стан. Бивша супруга се са њиховом ћерком вратила у Париз и изгубили су сваки контакт. Пензија му је била довољно велика да не оскудева у обичним стварима.

Поред језера снови се претварају у реалност. Почне човек да живи неки нови живот бежећи од истине да жели само да му се врати стари живот.

Дремајући на обали присећао се Дуца лепих девојака из младости. Неке од њих су биле заљубљене у њега. Али он је био најпре заљубљен у Цецу, па у Суки, па у Тању, па… све док се није појавила његова Звездана. Обострана љубав на први поглед. Онда им се на једној париској мансарди родила ћерка. Кривио је себе што није био добар муж и добар отац.

И опет би се враћао у младост. Мира га је обожавала као Бога. Била је лепа. Преиспитивао је себе милион пута зашто је одбио њену љубав. Ето још увек је лепа. Родила је два сина тамо неком безвезњаку од мужа. Има успешну каријеру. Баш му се није дало да он буде њен муж. Некако у то време је био затрескан у једну курвицу која га је шутнула, јер је нашла идиота са много пара.

Уочи доласка на језеро лекар му је рекао да је стекао све услове да због дијабетеса остане без једне ноге, а можда и без обе. Није се чувао, није редовно узимао лекове, пушио је и пио по цео дан. А какав је па то живот у инвалидским колицима. Обрадоваће му се црви који ће у земљи да се сладе његовим трулим месом. Зар је само тим црвима још потребан? Коме он то сада недостаје? Боље је да заспи сањајући.

Свануло је магловито јутро. Пробудиле су га птице. Лежао је у кревету размишљајући како би било лепо да оде чамцем до једног врбака где увек има много риба. Кад упеца бар једну велику могао би да позове брачни пар из комшилука на укусни рибљи паприкаш. Дошли би њих двоје сигурно. Само да понесу своје пиће.

Журно је устао из кревета. И одмах је осетио несносну бол иза грудне кости. Сео је назад. Хладан зној и врућина у глави су му мутили поглед, почео је да кашље и повраћа.

Није осећао страх. Више га је било срамота што ће неко да га нађе усраног. Можда ће и да се усмрди, можда ће црви да га једу. Некако је дограбио мобилни телефон. Мора да позове комшију, само он зна да га пронађе поред језера. Њега је последњег звао, да понови последњи број. Чуо је сигнал и комшијин глас. Али више није имао снаге да било шта каже.

Почињао је Дуца нови живот, а тако је волео онај стари.          

Аутор: Душан Стаменковић

Књига ВРЕМЕ ЛАВОВА садржи ову причу.
Адреса за наручивање књига: e-mail: dusanrotary@gmail.com Испорука књига на кућну адресу.

Проверите да ли Ваша локална библиотека поседује слободне примерке издатих књига:
ПРЕТЕРАЖИВАЧ БИБЛИОТЕКА.