ЈЕФТИНА МЕДИЦИНА

Искористио сам лепо време и у суботу ујутру сам отишао у село да обиђем дедовину. Наравно да је у селу живело само неколико времешних брачних парова и две старице. Школска зграда је одавно напуштена, а последња продавница је затворена још пре пет година. Зато сам понео торбу са хлебом и конзервама и две флаше воде, тек да ми се нађе док не кренем назад.

Деда је имао баш лепу кућу, у старом моравском стилу. Мој отац је наследио и кућу и све дедине некретнине, али га то уопште није занимало, јер је живео у Минхену. Пошто сам се бавио израдом компјутерских програма у једној великој арапској фирми, онда ни ја нисам имао превише времена да одлазим у село. Тек ми је нешто кврцнуло у глави да искористим сунчани викенд и мало се размрдам около дедине куће.

Иза куће се налазио мали воћњак у коме је било и јабука и крушака, кајсија, мушмула, дуња… Као клинац сам највише волео да се крајем маја месеца попнем на трешњу и да једем слатке, крупне трешње до изнемоглости, пљујући кошчице на земљу.

Сада сам гледао зреле крушке на дрвету и онако како се то каже, од жеље пошла ми је вода на уста. Сетио сам се да је деда имао дрвене мердевине, па сам их узео скроз покривене паучином и ставио испод крушке. И тек што сам се попео на трећу пречагу, она се сломила и ја сам треснуо из све снаге на земљу. При паду сам угануо десну ногу. Заболело ме је, али сам више хтео да плачем што сам испао кретен па сам неопрезно пао.

Размишљао сам шта ћу да радим. У селу није било никог ко би ми пружио прву помоћ. Сам да возим кола никако нисам могао. Једино да позовем Хитну помоћ, па да ме санитет одвезе до болнице и тамо да ми ставе гипс или шта друго мора.

Чекао сам дуже од сат времена да стигне санитет. Возач је био Индијац или Пакистанац, не правим разлику између њих. Био је ћутљив и брзо је возио ка граду. У једном тренутку ми је на лошем српском језику рекао да можемо да свратимо код његовог пријатеља који ће да ми излечи ногу уз малу новчану надокнаду.

Знајући да је градска болница одавно остала без великог броја лекара и техничара, који су као и мој отац отишли за већу плату углавном у Немачку, прихватио сам предлог возача.

Зауставили смо се испред једне куће на којој је писало да је приватна амбуланта. Сетио сам се да моје осигурање покрива и трошкове приватних лекара, па ми је мало лакнуло. И стварно, унутра ме је сачекао Индијац у белом мантилу.

Неколико дана касније нога ми је опет била употребљива.

Размишљао сам о обичним људима који немају много пара, о пензионерима, о онима који су изгубили посао, о многобројним бескућницима, о онима који живе у селима и малим градовима у унутрашњости Србије. Лекови у апотекама су постали прескупи, лабораторијске анализе такође, квантна медицина није била свакоме доступна, обавезно здравствено осигурање није покривало све трошкове лечења, а у државним болницама је било мало лекара и застарела опрема. Само су у већим градовима постојале приватне болнице које су пружале најбољу услугу, али и најскупљу. Зато је већина људи молила Бога да остану здрави.

Све је почело пре више година када је Србија постала добро место за живот миграната, јер су закони о радним дозволама и држављанству промењени. Разне приватне агенције су великим послодавцима доводиле јефтину радну снагу из Азије и Африке. Истовремено су домаћи становници одлазили широм Европе. Нису то били само прости, полуписмени људи. И док су наши лекари и инжењери одлазили, на њихово место су долазили школовани мигранти.

Више се није знало да ли послодаваца више има домаћих или страних. Наравно да су и једни и други давали посао јефтинијим мигрантима.

У куће српских домаћина уселили су се Кинези, Арапи, Турци, Индуси… људи свих боја и вероисповести. Поред православних цркава почела је градња џамија и свакојаких других богомоља. Србија је била држава свих грађана, а не само Срба.

Сваки досељеник је са собом доносио своје обичаје, своју културу, део свог живота из завичаја.

Сиротиња је свуда иста. И ова наша, и она што долази да овде ради и пошаље кући стотинак долара.

Разбољева се свако и свако се лечи на свој начин. Уз алтернативну медицину пристизали су у Србију и лекари и надрилекари. Разни белосветски чајеви и мелеми направљени од биљака без додатака хемије, могли су да се купе у сваком месту.

Одмах сам се сетио како су у Врњачкој бањи, на Златибору и у свим туристичким местима на променадама били продавци лековитог биља, масти, тинктура, … које лече све болести. И у црквеним радњама поред зидина наших манастира могли су да се набаве чајеви и мелеми за свакојаке болести. Кад је човеку нека мука, онда не пита колико кошта лек.

Сећам се како је некад изгледала пребогата Калифорнија са много бескућника. Тада сам се чудио како је то могуће. А сад, ево и код нас се слично дешава. С једне стране појединци који не знају шта све поседују и већина која једва саставља крај с крајем. Можда зато и имамо све више јефтину медицину, да не кажем да се на улици лечимо. Разни врачеви, бајалице и слични травари и масери нуде на улицама своје „медицинске“ услуге. Почело је и код њих заказивање, као у приватним болницама.

Квантна медицина с једне стране и враџбине с друге стране. Ваљда то тако треба да буде. Тек када изгубиш здравље схватиш да је оно највеће богатство. А дотле, ринташ од јутра до мрака, да зарадиш паре које ћеш ипак касније да потрошиш на лекове.

Села су нам опустела, нема више непрсканог воћа и поврћа, заборавило смо да живимо здраво. Верујемо да касније можемо да пијемо чајеве и тако себи да помогнемо. Закаснили смо.

А јефтина медицина је ту, доступна свуда око нас. Бар нам остаје таква утеха.

   

аутор текста и фотографија

Душан Стаменковић

Књига ЕГЗЕКУТОР садржи ову причу.
Адреса за наручивање књига: e-mail: dusanrotary@gmail.com Испорука књига на кућну адресу.

Проверите да ли Ваша локална библиотека поседује слободне примерке издатих књига:
ПРЕТЕРАЖИВАЧ БИБЛИОТЕКА