ВРЕМЕ ВИЈЕТНАМКИ

Најбоље филмове први видиш, ако одеш на ФЕСТ. А да би био привилегован, онда мораш да познајеш неког који има сет улазница бар за дневне пројекције. А тај неко је ћерка чија је мама преко фирме бесплатно добила биоскопске улазнице. Значи да мораш да будеш фрајер и освојиш око Нове године Београђанку. Не раније, јер је конкуренција велика, па можеш до почетка ФЕСТ-а да будеш откачен. А ни не много касније, јер је ризик да извисиш.

Провинцијски студенти су у Београду за упознавања користили рођенданске журке које су биле у становима, у студентским собама, у кафанама или на посебним местима као што су „Далматински подрум“, „Лондон“ и „Мажестик“. Број позваних био је увек ограничен, али нико неће ни да те истера са журке ако се ненадано појавиш.

Гардеробу носиш коју имаш или коју позајмиш од друга. Зими свлачиш „вијетнамку“ и на крају дружења кад је „фајронт“ пред последњи полазак трамваја и тролејбуса, можеш да је пронађеш тако што провераваш шта је у џеповима – ако су твоје ствари у џепу, онда си пронашао своју јакну.

„Вијетнамке“ су биле популарне зато што су биле статусно обележје младих људи који су жељни светских промена. Права „вијетнамка“ је имала ознаку америчке војске број М-65. Носиле су се и мајице са ликом Че Геваре. Наравно да је момачка коса морала да буде дугачка бар до изнад рамена.

Биле су то године када се у „Атељеу 212“ приказивао мјузикл „Коса“. Карте су увек биле распродате, па су тапкароши били и испред улаза у позориште, а не само испред биоскопских дворана у којима су се приказивали филмови новог таласа – „Ловац на јелене“, „Лет изнад кукавичијег гнезда“, „Маратонац“, „Пси од сламе“, „Плави војник“, „Француска веза“…, са глумцима који су били на почетку светске славе.

Клуб студената технике или популарно само КСТ налазио се у подруму зграде у којој су били смештени Архитектонски, Грађевински и Електротехнички факултет. Шанкери су били студенти, а најдуже су радили Ћупричани, школски другари из гимназије. С друге стране подрума налазила се фотолабораторија коју смо користили за израду црно-белих фотографија.

Испред КСТ-а су биле аутобуске станице, а код Вука и трамвајске. У незаборавном сећању остају градски аутобуси „лејланд“ и трамваји са приколицом.

Сва студентска дружења по собама подразумевала су пиће и сендвиче. Најбоља, али и најскупља, била је ракија „Екселенција“, бистра течност направљена од шљива без кошчица и без кожице, толико јака да је у односу на њу виски био као неки женски ликер. Сендвичи су били класика – обавезна салама (не као данашње саламе), кувано јаје, кисели краставчићи, рендани качкаваљ.

На почетку дружења момци су девојкама говорили стихове. Најпопуларнији је био и онај стих Бранка Миљковића: „Како да у дебело уво забијем нежну реч?“. А на крају дружења, када су момци имали укрштене очи, девојке су им говориле „Како да у пијано уво забијем нежну реч?“

Ех, „Уби ме прејака реч!“

Игранке на „Машинцу“ су посећивале девојке које су желеле да се удају, па су момци морали да глуме апсолвенте спремне за женидбу. Најлепше студенткиње су училе енглески и психологију, а најмлађе су ишле на Правни факултет.

И док су момци носили „вијетнамке“, девојке су биле екстравагантне.

У Београду се тих година појавила дрога. Наркоманија је кренула са опијумом и хашишом. Путеви су водили преко Турске према Техерану и Кабулу. Најхрабрији истраживачи унутрашњих светова уз помоћ наркотика били су жељни путовања у Иран и Авганистан, одакле се најчешће нису враћале девојке које су заувек нестајале. О њима се није много причало. Памтиле су се само успомене на праве наргиле.

За разлику од студентских домова где су становали углавном момци, провинцијалке су више волеле самачке хотеле који су личили на обичне зграде. Знак распознавања су биле кесе које су висиле испод прозора, јер самачке собе нису имале фрижидере. Додуше фрижидере нису имали ни студенти који су изнајмљивали собе, било у старим кућама или у становима. Газдарице су строго водиле рачуна о трошковима струје. Зато су предност имали они срећници који су закупљивали двособне станове, па су тако користили комплетне кухиње, али су зато сами плаћали и струју и телефон и грејање. Наравно да у то време није било мобилних телефона, па чак ни телевизије у боји. Експериментални програм колор телевизије почео је са чувеним цртаним филмовима Волта Дизнија који су се емитовали пре емисије „Дневник“.

Уз студентски индекс остваривале су се многе повластице – не само у студентској мензи и у градском саобраћају. Ишло се на фудбалске утакмице, у позоришта музеје… У то време пензионери нису били повлашћени, нису постојале пензионерске картице и пензионерско попусти, привилеговани су били само ђаци и студенти.

Авионима ЈАТ-а (Jamais А Тemp – никад на време) се путовало уз индекс са попустом од 35%. Тако је могло за мале паре да се стигне до мора. Није много скупље било и да се чартер авионом скокне до Рима, па и до Париза. Италијанска козметика није заостајала за француском. Студенти (и момци и девојке) су волели брут, пино силвестре, деним, диор, живанши…

У београдским касинама најлепши је био пасуљ са сланином. Зими и са салатом од киселог купуса. Посластица је био подварак са комадом свињског печења. А обичан ручак у студентској мензи, у паузи између два предавања, најдуже се чекао око 12 сати, јер је тада избор јела био већи него ли пред затварање мензе.

Доручак, а некад и ручак и вечера, био је пар виршли у земички са јогуртом у тетра паку. Свака част Словенцу који је измислио чувене црвене киоске које је ПКБ постављао на свакој раскрсници у центру Београда.

Недељом пре подне ишло се на пливање. Чини се да је најлепше било поред Дунава. Зими, док пада снег који се види кроз огроман стаклени зид, никоме се није излазило из топле воде. А после тога би уследила гозба у „Дунавском цвету“. И док су сви пазили да наруче оно најјефтиније, Треле је пожелео „Срнећа леђа“. Конобар му је уз ироничан осмех донео тањир са парчетом торте.

Нису сви келнери били исти. У малим бирцузима су шанкерке имале и домаћу ракију коју су сипале уз реченицу „Дунав тече свако вече“, која је значила да је флашу донела од куће и да паре иду у њен џеп. Те кафанице нису уопште личиле на париске кафетерије, па су зато имале погрдно име „Коњопој“.

Чарлс Буковски је написао: „Мрзим што све приметим, па не могу да уживам у заблудама као сав нормалан свет.“

Тако су почињала целоноћна студентска дружења због којих се падало на испитима. Ништа страшно, јер се и са шестицом зарађивала факултетска диплома која је у то време била призната у свим државама света. Капиталистички послодавци су знали да Титове дипломе подразумевају и предмет са прве две године факултета ОНО, у коме се учило и како се расклапа и склапа пушка М-48.

Време „вијетнамки“ је кратко трајало.

Момци су по завршетку студија одлазили у војску, где је првог дана било шишање скоро до главе (збогом дугачка косо), а онда би „вијетнамку“ заменио дугачак војнички шињел.  

 

Књига „ВРЕМЕ ЛАВОВА“ садржи ову причу.

Адреса за наручивање књига: e-mail: dusanrotary@gmail.com Испорука књига на кућну адресу.

Проверите да ли Ваша локална библиотека поседује слободне примерке издатих књига:
ПРЕТЕРАЖИВАЧ БИБЛИОТЕКА