ТРОВАЧИЦЕ

Кућа мала, земљани под, огњиште по средини велике просторије, са стране једна мања соба са креветима и великим сандуком за одећу. Изнад огњишта виси окачен казан, около пепео и спремна дрва за ложење. Ту су и две тестије за воду, дрвени сандук за брашно, са стране дрвени кревет са сламарицом. На зиду поред улазних врата је лампа на гас.

Иза куће је ниско дрво на коме ноћу спавају кокошке, а иза дрвета је велики жбун који заклање оне који иду „позади куће“. Ту је и тор са ограђеним простором за свиње и овце, по негде за козе и краве.

У дну дворишта, одмах након коша и стога сена почињу башта и мали воћњак.

Рекло би се идеално домаћинство за здрав и дуговечан живот. А домаћинство је као и свако друго – једна прабаба, па онда баба и деда, па два брата и две снаје са петоро деце. Нико никада није сам, нити усамљен. Све је спремно да се сазида још једна кућа, да се браћа поделе, а да опет остану у заједници.

У оближњој варошици поред цркве је нова школска зграда, трговачки дућани су у главној улици, а занатлије су у споредним уличицама. Та главна улица је калдрмисана.

Живи се онако како налажу истовремено три закона. Званично је један закон државни, али још опстаје онај стари турски, јер је држава још увек под Османлијама. Међутим људи поштују обичајно право, оно које каже да женско дете не треба да иде у школу, да кад мало порасте већ зна за кога ће да се уда и шта ће да јој буде мираз. Брат наслеђује очевину, а сестра само успомене на родитељску кућу.

Девојка, боље речено девојчурак, још није доживела да се први пут заљуби, а већ је удата. Мужа ће да заволи, биће времена и за то.

Нису све девојке имале срећу да се удају за правог човека, домаћина који мисли на своју породицу. Поједине, посебно оне са слабијим миразом, одлазиле су из родитељске куће у домаћинство где је свекар водио главну реч, а муж би морао да слуша и оца и браћу. Јетрве су ретко када биле у међусобној љубави. Ни деца се нису увек слагала, макар онај најстарији дечак је желео да доминира и да сваком млађем од себе удари чвргу, тек онако да се зна да је он најстарији.

Мужеви, како који, било да су били занатлије, вуновлачари, рабаџије… волели су да се друже у кафани, па на крају дана, кад потроше све паре за ракију, да се врате кући и окриве своју жену за све недаће овога света. Без љубави и нежности, тражили су лавор са топлом водом да им жена опере ноге и натакне чисте вунене чарапе. После би се извалили у кревет и одмах би заспали.

Ракија је доносила срећу само кафеџијама и трговцима који су је препродавали.

Државни закон, онај по коме се судило, по коме се радило у судовима, није дозвољавао да жена нађе љубавника и с њим напусти своју кућу. Обавезно су је враћали мужу. Тачно је да је првим уставом у Србији укинуто ропство, али жене су биле и даље подређене мужу.

Изузетак је био једино када жена оде од куће да би се вратила својој мајци и оцу, евентуално своме брату.

И шта је онда несрећна жена могла да учини?

Да ћути и трпи до краја живота. Свог живота или до краја живота свога мужа.

Поједине удате жене су за своју несрећу кривиле свекра, девера и по највише свог мужа. Оне одлучније су тражиле решење да би се избавиле од породичног зла.

Прочуло се да једна жена у Свилајнцу, варошици смештеној поред реке Ресаве, има бочицу са жутом течношћу која може да убије не само пацове, него и човека.

Кадивка и жуто стакленце постала је спаситељка породиних сукоба.

Остало је записано у судској пресуди у Окружном суду у Ћуприји на 101 страни. А целу пресуду потврдио је Касациони суд у Београду у децембру 1875. године.

Зар тако мало жућкасте водице може да отрује човека – чудила се Мара Марковчанка. Кад лизне жути или бели сичан, мачка два пут скочи и одма` цркне. Како коју муж мучи и туче – тако трчи Кадивки по отров. И све тако док није умрло 18 мужева у кратком времену.

Седамдесетих година прошлог века читаво коло Свилајнчанки нашло се на оптуженичкој клупи у Окружном суду у Ћуприји. Тужилац је тражио да се свим женама суди због „убиства хотимичним тровањем“. Наравно да су жртве били мужеви и у једном случају и дете.

Главна тровачица је била нека Кадивка, удовица покојног Стојана Јовановића. Она је још јула месеца 1869. године отровала најпре мужа, па потом и синчића.

Како би се која жена поред Ресаве и Мораве пожалила да са мужем лоше живи и да је муж изудара, Кадивка би се сама понудила да припреми и прода отров. У судским списима је остало забележено да су Кадивкини отрови били најјачи отрови – звани „Бели и жути сичан“.

Према сведочењу једне од тровачица, која се у судским списима води као Милка Молерова, која је Кадивкиним отровом отровала мужа чије је занимање било молер, отров се налазио у једном стакленцету и изгледао је жутињав као какав „ћезап“. Отров је платила један ћесар.

Утврђено је да је Милку наговорила комшиница Анка, која се такође спремала да отрује свог мужа Митра папуџију. Она је отров најпре испробала на мачки: „Посолила џигерицу и дала, па како је ова појела, није ни скочила неколико пута, па цркла.“

Од Кадивке су жене добијале и мишомор, а давала им је и нешто од чега су жене побацивале.

Све завере су, према судским списима, коване у Кадивкиној кући, па како су мушкарци умирали на сличан начин, почело се шушлати у селима да су отровани. Закључено је да Кадивку треба „притегнути“ како би све признала и одала жене. Кадивка је све признала, а од „притезања“ замало није умрла.

Државни тужилац је актом број 9791 на оптуженичку клупу сместио 18 жена. Поред Милке Молерове и Кадивке, оптужене су биле и Милка (жена Милана Здравковића), Јулка (жена Антонија Лукића), Јелена (удовица Витора Јовановића), Цока (удовица Мике Ђорђевића Врланца), Наста (жена Среве Миланчићевог), Јана (жена Мијалка Манојловића Пејчиновића), Јелена (кћер Панте Андрејевића), Станка (удовица Малена Кочића), Станка (жена Антонија Милетића), Убавка (жена Димитрија Милијића) иначе Кадивкина рођака, Мара (удовица Стевана Радовановића Црногорца), Јаника (удовица Радована Миладиновића из Седлара), Мара (жена Марка Протића из Марковца), Илинка – Дока (удовица Симе Ристића из Свилајнца), Стана (жена Јанка Романовића из Марковца), Сара (жена Станоја Романовића) и Живана – Џана (жена Младена Ћирића).

Оптужена Кадивка је имала три „отежане“ околности – зрелије је размишљала и спремала се за кривично дело, затим што је за добру награду спремала и остале злочине и што је отровала свог мужа и тиме погазила дужност супружничку.

Све остале жене имале су олакшавајућу околност, јер су биле доброг владања.

Кадивка је на саслушању признала само да је Милки Молеровој дала отров, односно само је продала отров, а Милка је сама отровала свог мужа, без Кадивкиног знања. Све остало је Кадивка порицала, али су зато све друге оптужене жене у својим исказима спомињале Кадивку.

Прва је почела Јулка-Јуца Антонијева, набрајајући Кадивкино самохвалисање коме је све помогла да се мужа „курталише“, почев од Јане баба Божанине, преко Цоке Врланчетове, па Јуце баба Дудине. Неке госпође Софије, све до Станике Малена Кочића, која је птва отровала мужа. Навела је да је Кадивка толико света по селима потровала, да им се број не зна.

У својим признањима жене су наводиле да су им мужеви били напрасити, свађалице, а неке и да су им мужеви били смртно болесни од туберкулозе. Неке су наводиле да им је Кадивка све лажно „сместила“ из освете.

Оптужена Мара Марковчанка је пред полицијом рекла: „Са човеком својим хрђаво живела је, па кад је већ намислила да га се отресе, скувала му је једну змију, те му је давала, а давала му је и татулу и сулиман. Кад му све то не нахнуди, диже руке све док не чу за Кадивку из Свилајнца.“

„Код Кадивке у кући је то у кући изгледало овако: ова се најпре мало устезала да је неко не би одао, па кад је жене убедише да је Мара „страна жена па не може више да долази“, Кадивка часком у једној џезви узавре неку жуту водицу, која пошто се мало разлади усу у једно стакленце и даде јој онако баш вруће, а Мара њој дукат, чарапе и платно. Мара није веровала да тако мало жућкасте водице може да отрује човека (вероватно се сећајући шта је све већ и сама покушавала, а додуше нигде не пише ни колико је тај њен човек људина био). Кадивка је убеди да је тако, још и мање дала једној жени (а то беше жена Мике Врланца) што је он наискап у чаши вина попио те одмах црко.“

Мора бити да је судијама, као и браниоцима, било јако тешко са свим овим женама. Један су исказ давале у полицији, други приликом суочења, трећи на суду. Жене су тврдиле и да су приликом истраге биле мучене, а браниоци су сви одреда тражили њихово ослобађање од оптужбе, приватни тужиоци су од суда тражили паре за дангубу, но државни тужилац није одустајао!

Многи сведоци и хемијске анализе потврђивали су ове злочине, погдекоје и признање самих оптужених жена. И тако суд пресуди:  

„Да се Кадивка као коловођа свијех тровачица за сва извршена тровања, Милка Молерка, Јулка Антонијева, Јелена Виторова, Мара Марковчанка за тровање својих мужева, а Јулка и за тровање детета – казне смрћу!

Станка се ослобађа као невина.

Илинка-Цока, Јана Мијалкова са по 20 година робије; Сара, жена Станојева, са 15 година, Јелена, кћи Пантина, и Станка, жена Антонијева, са по 10 година робије, која казна има им се рачунати од данас као дана изречене пресуде, … с датумом 16. Октобар 1874. године.“

Једино је Станка Маленова ослобођена као невина, а Убавка, Мара Црногорка, Јаника и Стана Јанкова – због недостатка доказа. Све су морале да уплате у државну касу порез, трошкове доказа, са суд и судског писара, те за судског вештака др Ферда Шамеа, државног хемичара. Морале су да плате и трошкове дангубе сведоцима.

„Отрови који су из лешина потрованих извађени, наложио је суд, и који су при претресу нађени код оптужених Кадивке, Мае Марковчанке и Станике Маленове, да се пошаљу полицији да их уништи.“

Оригинал овог судског предмета из Окружног суда у Ћуприји је сачуван.

Остаје свима нама за размишљање колико је чувена тровачица Борџија имала утицај на Кадивку из Свилајнца и колико се до данас променио однос мужева према женама.

Обичајно право да само синови наслеђују очевину, а да ћеркама припада једино оно што добију приликом удаје, и данас се примењује, додуше све ређе. Браћа и мужеви су незванични господари у породици. Ретко кад се догоди да жена убије мужа, а још ређе да сестра убије брата.

Технологија напредује све брже, али друштвени односи као да се не мењају.

Аутор: Душан Стаменковић

Књига ВРЕМЕ ЛАВОВА садржи ову причу.
Адреса за наручивање књига: e-mail: dusanrotary@gmail.com Испорука књига на кућну адресу.

Проверите да ли Ваша локална библиотека поседује слободне примерке издатих књига:
ПРЕТЕРАЖИВАЧ БИБЛИОТЕКА