ЋУПРИЈСКЕ ВОЈНИЧКЕ ТАЈНЕ

Оморина је притисла ћупријски сквер тешком, невидљивом руком. Нисмо чекали да се орошене кригле пива загреју; први гутљај био је ледени рез који је за тренутак зауставио време. Млада конобарица кружила је нечујно око столова, хитра и светла у сивилу бетона, док ми је поглед лебдео преко празног трга. Тада сам је угледао. Из правца Јагодине долазила је времешна госпођа под сунцобраном који је бацао дубоку сенку на лице. Тешка шминка није крила кањоне бора – само их је истицала. Пре тачно тридесет година та иста жена умиљавала се око мене, млада, опасна и згодна, права атракција за варош која је одувек живела од војних тајни и скривених погледа. Научен сам да се питам шта неко заиста жели када постане превише слаткоречив. Праве даме чекају да им мушкарац приђе; оне друге, попут ње, имају задатак. Касније сам сазнао да је требало да ме компромитује. Али њени налогодавци ме нису занимали. Занимала ме је непрекидна нит издаје која се кроз Ћуприју протеже још од римског логора Horreum Margi, где је река никада није успела да покори високу зараван.

Док сам прислањао хладну криглу на чело, кроз испарења са бетона причинило ми се да видим уходе варварских племена како краду планове римских бедема, и лепе робиње у шаторима како извлаче признања од пијаних центуриона. Магла са Мораве мешала се са димом бакљи. Све је овде саграђено на лојалности и превари – још од 1837, када је књаз Милош Велики подигао прву касарну, а потковице артиљеријских коња најавиле нову војску и нове уходе.

Видео сам Димитрија, прерушеног у сељака, како краде нацрте топова. Његова саучесница Мара, кафанска певачица чији је глас био тамнији од моравске ноћи, официрима је уз ракију продавала лажну нежност за праве војне положаје. Са мапама у недрима прешла је реку, остављајући лешеве на граници.

А онда Софија – „Моравска ружа“. Њена издаја била је најслађа и најсмртоноснија, јер није долазила из похлепе или задатка, већ из љубави која је спаљивала све пред собом. У Танкосићевом логору упознала је Аустријанца Франца, који се представљао као Петар. Био је висок, хладан, са осмехом који је обећавао читаве светове. Прве ноћи, када ју је пољубио у малoj соби изнад кафане, осећала је како јој се тело топи под његовим рукама. „Ти си моја једина отаџбина“, шапутао јој је на страном језику, а она му је веровала свим срцем. За ту љубав почела је да издаје. Ноћима је дрхтала од страха и усхићења док му је у недрима носила тајне српских официра – мапе, планове, имена. Миловала му је груди, притискала усне на његов врат и шапутала: „Ако ме волиш, ништа друго не постоји.“ Он је узимао папире и смејао се тихо, задовољно, а она је настављала – чак и када је у дубини душе осетила да лаже. Љубав јој је била јача од краља, јача од Србије, јача чак и од страха да ће изгубити све. Била је спремна да спали сопствени народ само да још једном осети његов дах на својој кожи, да још једном чује како јој каже да је његова. На крају су обоје нестали у врбацима поред Мораве, тамо где река најдубље ћути. Кажу да су је нашли са метком у грудима, али са блаженим осмехом на уснама. Умрла је верујући да је љубав коју је изабрала вредела сваке издаје, сваке капи крви.

Пиво је већ постајало млако, али жеђ није пролазила. Сенке су се множиле. Пролазиле су године 1911. и 1915, мирис сена и барута. Официр Стеван је због коцкарских дугова продао душу аустријским агентима, а његова Ана издала је из чисте освете – јер ју је завео, обећао брак, па напустио као обичну курву. Њена памет и француски постали су оружје против њега и свих у српској униформи, коштајући стотине живота суграђана.

Све до 1941. и Гестаповца Ота. Плавокоса Лена извлачила је тајне од СС-оваца за партизанске курире из дубоког уверења да фашизам мора пасти. Платила је стрељањем поред обале Раванице, пркосно шапћући да за Србију вреди умрети.

Гледао сам како времешна госпођа одмиче ка Микићевом мосту и сетио се 8. априла 1999, када су бомбе разориле касарну, и оног непознатог српског официра који је само две недеље раније поставио уређај код железничког моста да наводи „томахавке“. Његово име остало је сенка, најгора од свих.

А у сенкама истог тог гарнизона, где се још увек чује одјек потковица и шапата завереника, појављују се и друга лица – они који нису имали цену. Апис, вођа Црне руке, који је управо у овој вароши обучавао четнике и ткао мрежу за ослобођење српских земаља. Није продавао тајне за злато, за загрљај или за освету. Није се предавао ни страху ни моћи. Његова завереничка душа била је скована од истог челика као и топови које су некада крали издајници. Платио је главом у Солуну, али није издао идеју за коју је живео – уједињење и слободу. Поред њега, у дубљим слојевима историје, стоји и игуман Макарије – онај који је духовно спајао расути народ када су се други продавали туђим крунама. Његова реч и вера нису били на продају; били су мост који издаја никада није успела да сруши.

Тако Ћуприја чува и једно и друго: и оне који су у магли Мораве продали све за тренутак славе, љубави или освете, и оне ретке који су остали непродајни. Једни су оставили за собом лешеве и мапе у недрима; други – само име које још увек пече као жиг часне жртве.

Сваки човек има своју цену. Али у овој вароши, где река памти сваку продату мапу и сваки издан осмех, постоје и они чија цена није постојала, јер су оданост носили као кожу, а не као одело које се може скинути када постане скупо.

Док сам испијао последњи гутљај, оморина је и даље притискала сквер. И остало је само једно питање тешко као ваздух пред олују.

Колико заправо вреди твоја оданост? И да ли ти, тамо негде дубоко, већ знаш своју цену – цену за коју би продао отаџбину… или си међу онима који је никада не би ни понудили?

.

Књиге остају вечно, а судбина интернета је неизвесна

Адреса за наручивање књига: e-mail: dusanrotary@gmail.com 

Испорука књига на кућну адресу.

Проверите да ли Ваша локална библиотека поседује слободне примерке издатих књига:
ПРЕТЕРАЖИВАЧ БИБЛИОТЕКА