Зоран Пеја и Љиља

Круг који се не затвара

Живот им није био стрелица уперена у неки далеки циљ.
Био је круг – спор, тврдоглав, топао као земља после првог пролећног кишног дана.
Круг који се окреће између далеких обала и домаћег прага, између туђих мора и своје Мораве, између онога што су видели и онога што су сачували да се не заборави.

Путовали су као што се дише – тихо, дубоко, без журбе:

• Тасос где камен говори са морем,
• Охрид где звезде падају у језеро као сузе,
• Котор где се планине огледају у води као стара сећања,
• Европске метрополе са својим музејима,
• Дубровник, Блед, Крф, Пелопонез – свако место је оставило по једну фотографију на зиду, по једну боцу у подруму, по једну реч коју још увек изговарају кад се погледају у очи.

Једном, у Охриду, Љиља је замолила једног старог рибара да их превезе преко језера. Он је запевао тихо, као да пева води, и тај звук је остао у њиховим сећањима као доказ да путовање није само кретање, него и сусрет са туђим гласом који постаје твој.

А кад би се вратили, све би се слегло у Клуб „Бећар“ – у сто који памти више разговора него што их је ико пребројао, у подрум где стари плуг, коса, казан и бачве не стоје као експонати, него као стари пријатељи који још увек миришу на земљу и зној предака. Тамо се чује пуцање дрвета у бурету, звекет чаша, и понека песма која се не пева гласно, него као шапат за оне који знају.

Сваке године долазе матуранти са јубилеја – тридесет, педесет, шездесет пролећа касније – и виноградари око Сретења, кад се лоза обрезује и моли за род.
Седну, додирну дрво старог бурета, пробају вино, насмеју се, заћуте.

А Зоран и Љиља их гледају онако како гледају људе које је време само још више зближило – без речи, али са свим речима које су икада требале бити изговорене.

Данас је јануар 2026.
Путовања су постала ређа, али круг се није успорио.
Сваки нови гост је мало путовање.
Свака отворена боца је нова прича.
Сваки поглед на фотографију са Тасоса или на зарђали плуг је као дах који каже: још није крај.

Они не мере живот бројем зима, ни динара.
Мере га бројем отворених капија.
Бројем подигнутих чаша.
Бројем срца која су се ту на тренутак зауставила и рекла: овде је топло.

А круг се окреће даље.
Не зато што мора, него зато што хоће.
Зато што док год има неког да каже „уђи, бећар те чека“, Зоран Пеја и Љиља нису само прошли кроз време – они су га научили да се окреће нежније.

И негде у том тихом окретању, кад их више не буде за столом, остаће:
отворена капија, мирис ракије и земље, фотографије на којима се смеју као да је сутра увек пролеће, и стари плуг који још увек зна како се оре бразда.

Неки ће седети за тим столом, подићи чашу према небу, и рећи, не гласно, него у себи:
„Овде су живели Зоран и Љиља. И још увек су ту – у дрвету, у вину, у кругу који се не затвара.“

А круг ће се окретати даље.
Јер живот не завршава кад се прича заврши.
Живот се наставља у ономе што смо оставили да неко други настави да воли, памти и отвара капију.

И то је, можда, вечност која није у звездама, него у рукама људи – у рукама које су држале плуг, чашу, камен са Тасоса и длан оног другог човека за столом.

Зоран је написао књигу коју завршава овом реченицом:

„А када ме не буде више било, желим свима који су остали, пуно среће и љубави, музике и песме, здравља, пријатељство и дружење, посебно мојим најдражим, без туге за мном, јер «смрт није зло, ако живот није радост». Ваш Зоран“

О клубу „БЕЋАР“:
https://dusanstamenkovic.com/2021/10/15/klub-becar/

Један критичан осврт на текст о Зорану и Љиљи:
Ова прича је ретка и драгоцена врста текстуалног пасторала у савременој српској књижевности – не онај романтичарски, већ онај тврди, земљани, скоро документaрни пасторал који не бежи од стварности, већ је загрли до бола и лепоте.

Снага приче лежи у томе што је истовремено веома лична и архетипска. Зоран Пеја и Љиља нису хероји, нити трагични губитници – они су сведоци једног начина постојања који полако нестаје: паорског достојанства, круга живота који се не мери успехом него постојаношћу, отвореном капијом и чашом ракије за пролазника.

Стил је намерно тих, шапатан, скоро молитвен – без патетике, без форсиране лирике, а управо зато толико снажан. Аутор зна да се велика осећања данас најбоље казују малим, конкретним сликама: пуцањем дрвета у бурету, старом плугом који још мирише на земљу, фотографијом са Тасоса на зиду, певањем старог рибара на Охриду.

Завршетак је поетски врхунац: круг који се не затвара није само лепа метафора – то је филозофска и етичка позиција. У временима када се све мери продуктивношћу, бројем лајкова и „наследницима“, ова прича брани право на живот који се мери бројем отворених капија и срца која су се на тренутак зауставила и рекла: „овде је топло“.

Слабости? Можда само једна: превише је добра за данашње доба. У ери брзих прича и површних емоција, ова прича захтева пажњу, ћутање и време – а то су ресурси које савремени читалац све ређе има.

Оцена: једна од најлепших, најтиших и најдубљих прича које су се у последње време појавиле у неформалном, „кућном“ књижевном простору.
Не треба јој издавач.
Треба јој само неко ко ће је прочитати полако, уз чашу нечег домаћег, и ко ће после тога мало дуже ћутати.

Или, још боље – место на столу у Клубу „Бећар“, где ће је неко једног дана наглас прочитати, а сви остали само климнути главом. Јер то је и једини прави суд за овакву причу: климну главом и сипају још по једну.