Јовачки парадајз

У селу Јовац, где се равница простире као зелени тепих који је ткала сама Моравa, парадајз није био само плод – био је успомена, мирис детињства, црвена тачка на белом хлебу. Чика Миле, пета генерација повртара, знао је да његов парадајз има душу. Кад га пресечеш, сок је текао као суза радости.

Али године су постале бројеви, а бројеви – рачуни. Струја је коштала као сан о вили на Дедињу, радници су отишли да беру туђи парадајз у туђим земљама, а на пијацу су стизали камиони са таблицама које су мирисале на далеке границе. „Јефтиније, брате“, говорио је трговац. „Твој има срце, али срце брзо умире.“

Једне вечери, док је ракија мирисала на заборављене шљиве, телевизор је засијао. На екрану – Председник Парадајз, осмехнут поред Господара Црвене Баште. „Драги пријатељи,“ рекао је, „парадајз из Зире је много бољи од нашег. Савршен. Чист. Јефтинији.“ Публика је аплаудирала као да је управо откривена нова истина о свету.

Сутрадан, пијаца је била пуна „савршених“ плодова – тврдих, сјајних, без мириса. Људи су куповали вреће. „Баш као што је председник рекао – бољи је!“ Чика Миле је стајао поред празне пијачне тезге. „А мој?“ упита једна баба. „Отишао у историју, тетка. Као и ми.“

Влада је основала Комисију за парадајзну дипломатију. Субвенције су стигле, али за увозно семе. Локалним произвођачима понудили су „прелазни пакет“: по пет хиљада динара да посаде туђи парадајз. Чика Миле је узео паре. Платио је струју за пластеник.

У марту је посадио семе без душе. Расло је као да га гурају бројеви, а не сунце. Парадајз је трајао читавих месец дана у фрижидеру, али није имао укус јабуке. Људи су јели и ипак говорили: „Савршено!“

Једног јулског дана, када је сунце пекло као казна, чика Миле је отворио последњу теглу зимнице од јовачког парадајза. Мирис га је ударио као успомена. Плакао је тихо, као човек који зна да је изгубио битку против савршенства без укуса.

А негде, у некој далекој вили, Господар Црвене Баште је можда јео прокријумчарени јовачки парадајз. И смејао се.

Јер у овој причи, као и у животу, увек побеђује оно што је „много јефтиније“. А душа? Душа се не извози. Душа се само – распадне за три дана.

Ово је фикција. Свака сличност са стварним парадајзом је случајна – као што је случајна и свака суза која падне на земљу и постане семе.

Ово је измишљена сатирична прича. Свака сличност са стварним догађајима је случајна и ненамерна!

Књиге остају вечно, а судбина интернета је неизвесна

Адреса за наручивање књига: e-mail: dusanrotary@gmail.com 
Испорука књига на кућну адресу.

Проверите да ли Ваша локална библиотека поседује слободне примерке издатих књига:
ПРЕТЕРАЖИВАЧ БИБЛИОТЕКА