ЋУПРИЈСКА ЏАДА

Сутон на асфалту, одсјај у калдрми

Када се сунце спусти иза зими иза Јухора, а лети иза Црног Врха и први мрак падне над Поморавље, ћупријска џада мења своје рухо. Више није само саобраћајна артерија која спаја моравски мост са Славијом – постаје жива позорница, где се време преклапа са садашњошћу у једном непрекинутом даху. Стари Јован, пензионисани професор чији прозори већ седам деценија гледају на главну улицу, воли да каже да сваки корак начињен ове вечери има свој дубоки ехо у земљи. Испод данашњег асфалта леже слојеви које је време неприметно затрпало. Када прође аутобус, а излози продавница лако затрепере, Јован замисли како у тој вибрацији одзвањају римски штитови каструма Horreum Margi – житнице Мораве, где су легионари чували жито за походе на север, а трговци размењивали амфоре и сребро. Вибрација није само механичка; она је сећање.

Калеидоскоп нових и старих сеоба

Данашња џада не спава, она само мења акценте. Код Поште, група младића из Непала застаје испред светлећег рекламног паноа, тихо разговарајући на језику који звучи егзотично, а опет тако природно уплетено у лењи моравски ваздух. Нешто даље пролази породица из Украјине, носећи кесе из локалног маркета, док из оближњег кафића допире гласан смех групе домаћих средњошколаца.

„Џада никада није тражила пасош,“ прибележио је Јован у своју излизану свеску. „Она је одувек била отворена капија кроз коју је свет улазио у ову котлину – вољно или невољно, са мачем или са торбом.“

Време је само доносило нове људе, али обичаји су остајали. Трговина је била вечна – некада су се овде размењивали свила из Стамбола, чешки кристали и шећер. Данас – паметни телефони, брза мода из кинеских робних кућа и пакетићи са мирисима далеких зачина. Понашање је исто увек: размена, договор, лукав осмех.

Словенски сугласници данас се мешају са меким азијским интонацијама, баш као што су се некада латинске команде преплитале са отоманским усклицима, а касније аустроугарским „јес“ и „нејн“. Сваки нови слој не брише стари – само га обогаћује.

Фантоми са корзоа и мирис хлеба

Око осам сати увече ваздух почиње да мирише на топла пецива из пекаре која ради „од памтивека“, мешајући се са слаткастим нотама ваниле и чоколаде из посластичарнице. То је исти онај мирис који је деценијама мамио младост Ћуприје на чувени корзо. Иако је класична шетња главном џадом – она где су се симпатије рађале у три круга шетње од биоскопа до Дома војске – уступила место баштама модерних кафића са Wi-Fi-јем и електронском музиком, ритам шетача остао је непогрешиво спретан. Џада има свој специфичан пулс: корача се лагано, са намером да се види и буде виђен. Девојке у високим потпетицама данас газе исти онај простор где су њихове баке у плисираним сукњама стидљиво спуштале поглед пред питомцима овдашњег гарнизона. Понекад, у сумрак, чини се да се силуете преплићу – прошле и садашње – у једном тихом, вечитом плесу.

Кичма која спаја неспојиво

За разлику од уских, завучених сокака без правог тротоара који се крију иза високих капија и чувају интимне породичне драме, џада све износи на светлост канделабра. Она нема тајни и не трпи самоћу. У истом дану она прихвата и поворку која у тишини прати неког старог Ћупричанина на његов последњи пут ка гробљу и кићене свадбене аутомобиле из којих трешти турбо-фолк или севдах, док се бајраци вијоре на ветру који дува са Мораве, носећи мирис влаге и плодне земље. Али и свакодневни револт – студенте и ђаке који марширају тражећи своја права, или матуранте у еуфорији, са транспарентима и балончићима.

Улица је пергамент са ког је стари текст неколико пута избрисан да би се написао нови, али обриси претходних слова остају трајно видљиви: у полусрушеним предратним фасадама које стоје раме уз раме са стакленим објектима модерног доба, у старом мосту који је видео и немачке тенкове и данашње камионе са робом из Европе.

Пут који носи судбину

Ћупријска џада тако тече кроз време, баш као и Велика Морава над којом је град рођен. Она није само омеђен простор оивичен дрворедом; она је заједничко памћење, жила куцавица Поморавља. Путник који се вечерас затекне на њој – било да је дошао из суседног Параћина, из далеког Катмандуа или из Кијева – несвесно постаје део те дуге, непрекинуте нити. Корачајући њоме, он не прелази само метре. Он прелази векове: од римских легија и словенских досељеника, преко османлијских каравана и аустријских гарнизона, до данашњих номада у потрази за својим парчетом неба под моравским сунцем. Џада остаје – широка, стрпљива и задивљујуће равнодушна према пролазности оних који је газе. Јер она зна: сви пролазе, а она прима и даље носи.

Последњи запис – поглед ка небу без сећања

Професор Јован је полако заклопио своју излизану свеску и одложио налив-перо. Навукао је завесу до пола, остављајући поглед слободним ка уличним светиљкама које су бацале дуге сенке на крошње дрвореда. Вече је одлазило у дубоку ноћ, а жамор са плочника се полако стишавао. Спустивши наочаре на сто, Јован је у мислима сабрао све векове о којима је писао. Прошлост ове џаде није била ништа друго до велика лекција о жилавости и прилагођавању. Свака империја која је мислила да ју је покорила – од Рима до Стамбола – на крају је нестала под њеним блатом или коцком. Она није била само неми сведок, већ активни творац нашег менталитета. Научила нас је да примамо странце, да трпимо војске, али и да увек, без обзира на све, нађемо снагу за песму и шетњу у сутон.

Подигао је поглед ка звезданом небу изнад Поморавља. Замислио је Ћуприју у долазећим деценијама. Време летећих машина које парају ваздушне коридоре више није деловало као пуна фантастика. Контуре будућности већ су се назривале у данашњој технологији.

У тој тишини, Јован се насмешио с благом сетом. Ваздух нема меморију. Небо не задржава отиске стопала нити чува мирис топлог хлеба из пекаре. Летећи путници ће донети брзину, али ће укинути случајне сусрете на углу код старе Гимназије, тихе разговоре под кестеновима и погледе који се сусрећу преко тротоара.

Па ипак, није осећао страх. Чак и када асфалт постане сувишан за саобраћај, џада неће умрети. Она ће само променити улогу – постати заштићена пешачка променада, живи споменик времену када су људи, да би се срели, заљубили или трговали, морали физички да додирну исту земљу. Сви они летећи путници мораће, пре или касније, негде да слете. А доле ће их чекати она – ћупријска џада – широка, стрпљива и вечна, као корен из ког су некада полетели.

Напомена аутора: Главна ћупријска џада била је део пута који спаја центар града са Јагодином на северу и Параћином на југу и од ње воде путеви ка Свилајнцу, Деспотовцу и Сењском Руднику. Вољом моћника више није тако. Данас главна џада су уске улице које од моравског моста иду ка болници, па десно, па лево, па опет десно и тако у недоглед до Славије. А пут ка Свилајнцу полази од болнице, а не од моравског моста, пут ка Деспотовцу почиње код помоћне болничке капије, а пут ка Сењском Руднику више није цела улица Цара Лазара, већ само патрљак ове улице. Воља моћника није и воља Ћупричана.