Лекина кућа – Најлепша кућа

Пролазећи главном ћупријском улицом свако запази прелепу кућу коју од тротоара дели малено двориште и гвоздена ограда. Наспрам те куће је грозна зградурина у соцреалистичком стилу, са руинираном фасадом.

Ко живи у тој кући, каква је унутрашњост куће, да ли је намештај предратни, …? Роје се питања без одговора. Тајновитост буди машту.

Постоје разне приче о тој кући и о људима који су живели и сада живе у њој. Треба ли митове разбијати?

Од средине прве половине деветнаестог века породица Микић је била једна од виђенијих у Ћуприји. Доселили су се из околине Прокупља. Први подаци указују на Мику Бакалина (1831), односно Мику Прокупчанина (1836). Младен Берберин (1862) је био ожењен Љубицом… Потомство се поделило на део који је отишао у Београд и део који је остао у Ћуприји, односно у Сењу и у Јовцу.

Прст судбине је био такав да су у двадесетом веку Микићеви углавном престали да се жене или удају, односно остајали су без порода. Мало их је који данас могу да причају.

Главна улица у Ћуприји је подељена на две дела, до Микићевог моста и после Микићевог моста. А Микићи су били заслужни за изградњу најпре дрвеног моста на Раваници, а касније (1922) и гвозденог моста. Њихово имање је било велико и налазило се и с леве и с десне стране моста. Чувена Микићева кафана је била на месту где је Југобанка сазидала своју пословну зграду.

Према предању Олга Микић, која је у 77. години живота умрла 1991. године, била је у браку са Леком Јовановићем, који је рођен 1905. године. Рекло би се да је Лека, пореклом из Лесковца, био „призетко“ код Микића. Бирао је млађу сестру Олгу, иако је и старија сестра Нада била заљубљена смртно у њега.

У време процвата Ћуприје, када је направљена фабрика шећера и отворена гимназија, на путу ка Супској прорадио је и аутоматски парни млин (1911). Његови власници су била браћа Јовановић (Стојан и Александар – Лека) и господин Стојковић. Поседовали су они и брашнарску радњу у главној улици.

На горњој фотографији је брачни пар Вида и Стојан Јовановић

Брачни пар Стојковић

Краљевина Југославија је имала капиталистичу привреду која је омогућавала приватну иницијативу, па самим тим и богаћење појединаца. Свакако, било је одувек и корупције. Тако су млинари добили и једну привилегију (1925), да се сва мерења у Ћуприји обављају на њиховој ваги, а не на општинској, како је то било прописано.

Насеље Ћуприја је према попису из 1929. године имала више становника од Тиране, главног града Албаније. Наравно, имала је и више кафана, у то време 47. Поред државних служби, окружне болнице, две железничке станице, град је постајао све богатији и значајнији захваљујући приватној иницијативи.

Коло српских сестара Ћуприја

У аутоматском парном млину је радило 23 радника и 3 чиновника (1936). Иако је административни центар пресељен из Ћуприје стварањем бановина у Краљевини, Ћуприја је потпала Нишкој бановини, богатство се није истопило. Напротив.

Почетком 1937. године почела је градња нове зграде Соколског дома у Ћуприји (зграда која и сада постоји, познатија као „Партизан“). Истовремено је почела и градња најлепше куће у Ћуприји – „Лекине куће“.

Александар Лека Јовановић и његова супруга Олга, девојачко Микић, нису дуго уживали у својој новој кући. Након доласка комуниста на власт, омогућено им је да користе само мањи део куће. Несрећно време им је одузело и јединог сина који је настрадао.

Други део куће су користиле разне породице. Неколико година је ту живео и доктор Албахари, чији је син Давид (Душан) постао цењени књижевник. Делисија, сестра Давида Албахарија, звала се Љиља… Смењивали су се станари, разни општински кадрови, начелник милиције итд.

Захваљујући данашњем власнику најлепша кућа је реновирана, па је тако остала најлепша кућа у Ћуприји и у овом делу Србије.

Ко живи у тој кући, каква је унутрашњост куће, да ли је намештај предратни, …? Роје се питања без одговора. Тајновитост буди машту.

Нека тако и остане!

Аутор:

Душан Стаменковић