Својевремено сам питао мајку зашто је деда пре доласка комуниста на свом имању гајио кукуруз, пшеницу, конопљу, …, зашто је чувао и коње и овце и свиње и …. Одговор је био кратак. Све смо сами производили за домаћинство, једино смо морали да купујемо со и гас за лампу. А шећер? Не, шећер нисмо куповали, јер смо сами правили шећерни сируп. Умешао се у разговор и мој отац објашњавајући ми да није постојала тржишна привреда и да је у Краљевини сељак морао да продаје своје производе само да би имао новац да плати држави порез. Пошто сам ја био дете комунизма није ми било лако да све то схватим. Пре четири деценије у СФРЈ је донет нов Устав, па сходно њему и нови закони о раду, о банкама, о утицају локалне самоуправе на привредни живот. Државне „Петолетке“ су заменили општински планови за развој привреде. Банке су у своје кредитне одборе примиле општинске политичаре који су почели да воде главну реч о финансирању локалних радних организација (СОУР, ОУР и ООУР). Тако се и у главама општинских моћника у Ћуприји родила идеја да се у оквиру СОУР ПОМОРАВЉЕ (сложене организације удруженог рада) или ти Пољопривредног комбината у чијем су саставу били „Добричево“, „Јухор“, Шећерана и др, изгради у постојећим зградама потпуно нова фабрика шећера са дупло већим капацитетом производње од оне старе чешке фабрике, као и невиђено велика фабрика лимунске киселине. Грандоманске жеље или не, остаје питање за историју.
Индустријалци, Чеси по нациналности, су на почетку 20. века донели преко Прашке кредитне банке 1910. године капитал у Србију и у Ћуприји су направили акционарско друштво које је изградило фабрику шећера, другу у Србији (након оне на Чукарици). Пре тога су анализирали природне услове за производњу шећерне репе и утврдили да у Поморављу, на њивама благо окренутим ка сунцу, постоји довољно лепих дана да репа може у себи да садржи велику количину шећера. Такође, у околини Ћуприје су постојали велики рудници квалитетног угља за стварање неопходне енергије за процес прераде репе, а пруга Београд-Ниш је омогућавала транспорт шећера на велике удаљености. Дакле, Чеси нису случајно изабрали Ћуприју да ту направе своју фабрику шећера. Да ли су на исти начин размишљали и општински политичари када су донели одлуку да узму банкарске доларске кредите (укупно око 32 милиона долара) и реконструишу фабрику шећера и направе велику фабрику лимунске киселине?
Чеси су само свој новац уложили у фабрику коју је направио инжењер Матија Блек са својим чешким грађевинским предузећем и у којој су радиле машине произведене у Чешкој. Две године касније је основано акционарско друштво „Српско-чешка фабрика шећера и рафинерија“ са седиштем у Ћуприји, преузимајући сви непокретну и покретну имовину фабрике шећера.
И тако, док је друг Тито још био жив, кренуло се у нове радне победе! Додуше, било је и тада скептика који су сумњали у исплативост дуплирања капацитета шећеране и у изградњу фабрике лимунске киселине. Међу њима је био и господин Линхарт, генерални директор Југобанке. Узалуд су била упозорења да производња шећера неће да буде економски оправдана због великих транспортних трошкова превоза шећерне репе из целе Србије, јер ораница у Поморављу више није било довољно, …, да је цена мазута на светском тржишту нафте непредвидива, те да је због тога замена угља новим енергентом рискантна… Узалуд су била и упозорења да нигде у свету не постоји огромна фабрика лимунске киселине, да не постоји проверена технологија за такву фабрику, да тржиште не може да прихвати толику количину лимунске киселине… И тако, непосредно након смрти друга Тита, крећу проблеми у ШЕЛК-у 911 (скраћеница од шећерана – лимунска киселина). Заборавило се најпре на кречну пећ која није благовремено реконструисана за дупло већи капацитет производње. Инжењери-технолози из Европе окупљени у швајцарској фирми ПЕК су се растурили пре почетка производње лимунске киселине (нису могли бесконачно дуго да чекају завршетак грађевинских радова). Онда су дошли мајстори пива из Аустрије са својом потпуно новом технологијом на старим машинама.
Пре три деценије три пута сам ишао на свечани ручак поводом три свечана пуштања у рад нове фабрике лимунске киселине. А злонамернице су тада коментарисали да је производња толико успешна да ће Нафи све да искористи за прављење лимунаде у „Пеливану“.
После свега 1989. године долази нов закон о предузећима који каже да друштвена својина мора да се претвори у приватну својину. Додуше, закон не каже у чију приватну својину. О мртвима све најлепше, па због тога нећу да спомињем имена. Руководилац једне банке и локални „бизМисмен“ крећу у присвајање имовине ШЕЛК-а. У новонасталој „приватизацији“ кратких рукава остаје више од 600 радника. Само су неки понели „сувенире“ из своје фабрике. Време транзиције у условима ембарга до споразума у Дејтону даје свој специфични печат. А онда и ратна 1999. година….
Данас јужно од Саве и Дунава не постоји ниједна фабрика шећера. Да ли је то у држави Србији сасвим случајно? Сваљивати кривицу за пропаст ШЕЛК-а само на раднике и њихово руководство било би потпуно неморално. Услови окружења су били такви да ни Свети Петар не би могао да им помогне. Историја ће да суди творцима самоуправљања и закона о транзицији… До тада ШЕЛКОВЦИ могу да се јадају међусобно и да се оптужују. Уједаће се, псоваће се, гришће једни другима уши, … али шећеране више нема, нити ће је бити. Стечајни управник огласио је продају јавним надметањем тако да је 31.03.2008. године „УНИПРОМ“ доо за 270.000.000 динара постао власник целокупне имовине некадашње шећеране и лимунске киселине.
У Ћуприји, мај 2016.
Душан Стаменковић
Душан Стаменковић 
Prica o Šelku je prica o rastu i propadanju Ćuprije.Naravno,sve je pocelo 1911 godine,dolaskom Ćeha u Kraljevinu Srbiju.Pazite Srbiju Ne u Jugoslaviju.Tim ćinom i pocetkom rada fabrike secera, koja nije bila privatno vlasnistvo,Bila je akcionarsko derustvo,pocinje preporod Čuprije.I to kakav.Od orijentalne kasabe pocinje vrtoglavi preobrazaj u naselj sa svim odlikama grada.Menja se inrastruktura, pojavljuje se kocka na ulicama,osnivaju se sportska drustva i klubovi, grade se tereni za rukomet,veliki rukomet,tenis ,kosarku odbojku,atletiku.Formira se sokolsko drustvo.U koloniji fs u kojoj stanuju direktor,inzenjeri i drugi rukovodeci strucni radnici FŠ uvodi se centralno grejanje ,voda u stanov i „engleski “ klozeti.Dakle ,ogroman korak,za cupriju.Prolaze godine.Stotine i hiljade seljaka iz Pomoravlja ,zahvaljujuci uzgoju repei saradnji sa FS,ekonomski jacaju svoja gazdznstva.Zidaju kuce,nabavljaju mehanizacijui što je najvaznije skoluju svoju decu.Skoluju je po celoj ondasnjoj Kraljevini i kasnije SFRJ.Po srednjim skolama i fakultetima.I naravno, u vreme najveceg prosperiteta dolazi do odluke o dupliranju kapaciteta sa 25 na 50 000 vagona prerade secerne repe.Kako je optimalno vreme prerade 100 dana,znaci 500 vagona dnevne prerade.To je 5000 tona ili 5 000 000 kg repe dnevno.I odmah da kazem ,repe za taj kapacitet ima na setvenom podrucju od Stalaca do Lapova .Na prostoru donje tersa Morave prinos repe u suvom ratarenju ,u optimmalnoj godini je 5 vagona po hektaru.Dakle za pun kapacitet je trebalo sejati repu na min,10 000 odnosno max 12 000hektara.Ove povrsine cine oko 12% od ukupnih obradivih povrsina na pomeutom podrucju.Donja terasa morave je dolina pored velike morave koju sa jede strane ogranicava auto put Beograd Nis a sa druge stra ne Juhor i njegovi obronci.(na primer u Jovcu do pruge,Od Morave naravno) To sto se tice repe.O tehnologiji, izabrana je DDS tehnologija ,u to vreme i danas naibolja tehnologija na svetu za proizvodnju secera iz secerne repe.Da li sam rekao da se radi o Danskoj tehnologiji. O nekim tehnicko konstrucijskim resenjima se moglo diskutovati,ali sve u svemu odluka o rekonstrukciji fabrike sera je bila opravdana.Ćak,rekao bih izuzetno.Znate ,ova prerada vuce za sobom jos najmanje 17 drugih grana,od industrije poljoprivrenih masina za uzgoj repe.traktora,hemijske industrije.industije papira,transporta itd.O repinom rezancu ,suvom ili sirovom ,kao osnovi za ishranu goveda i tov junadi da i ne govorim.Kolicina rezanca iz ovakve proiyvodnje biola bi dovoljna za uzgoj oko 50 000 junadi. I to,vrlo jeftina proizvodnja-Toloko o FŠ,
Uporedo sa ovom ,doneta je i odluka o izgradnji fabrike limunske kiseline.To je proisteklo iz namere da se melasa,kao nuz proizvod iz prerade secera iskoristi kao sirovina za proizvodnju limunske kiseline.Njen kapacitet je projektovan na osnovu kapaciteta raspolozive melase i baziran je na proizvodnji od prosecno 20 tona LK dnevno.
.U vezi sa njom bih mogao da pisem roman.Medjutim u najkracem.Po meni to je takodje bila opravdana odluka.To je biotehnoloska fabrika.Proes novije generacije .Nije vrenje ,vec iskoriscenje prirodnog krebsovog ciklusa uz intervenciju od strane ljudi.o Ova fabrika je pruzala mogucnost za veliki broj diplomiranih tehnologa,biologa,hemicaraa,biohemicara,molekularnih mlkrobiologai biologa,kompjuterskih inzenjera,masinaca i elekto inzenjera i kao takva predstavljali bi osnovu za usvajanje pete generacije proizvodnje uz potpunu robotizaciju i autoatizaciju.
I naravno.Kao sto rece Dante.“ Put u pakao je poplocan najboljim namerama.“
Pre svega ,greska je bila sto su realizaciju investicija ondasnja rukovodstva pocela bez zatvorenog finansiranja,pa je sa izgradnjom zapoceto obrtnim sredstvima Fs,sto je raubovalo finansljsku moc FS po svamom osnovu.Uz to, lokalni patikularizam ,izrazen,kroz opstrukciju Jugobanke iz Svetozareva doveo je do srozavanja ekenomske moci FS i LK ,kao i same Jugobanke.
Ovo bi moralo da se zna
Bez obzira na sve ,strucnjaci zaposleni u fabrici limunske kiseline su sami,bez pomoci Vogelbusa,koje smo u medjuvremenu oterali iz fabrike, su uspeli da u kontinuietu od mesec dana proizvedu prosecno 16 tona LK dnevno Phfarmaceutskog kvaliteta).LK tog kvaliteta je veoma lako nasla put za Evropu.Izvozena je uglavnom za Francusku.
Da sumiram,osnovna subjektivna greska je pocetak investiranja bez zatvorene finasijske konstrukcije,napustanje PEKa sa investicije i iznudjena promena davaoca tehnologije,jer u zemlji nije postojala takva ,dubinska,,proiizvodnja LK iz melase.
Ipak,sve do 2000 godine obe fabrike su tehnicko tehnoloski bile sacuvane.Uz ulaganje od nekih2,5 do 4 000 000 evra u remont, odgovorno tvredim da su fabrike mogle i dan danas da proizvode i to uspesno.Uz znacajan ptofit.
A onda je dosao 5 oktobar.Pucisti su preuzel ivlast.Strah je vladao Srbijom, DOSovi jakobinski jurisnici organizovani u krizne stabove su iz fabrika izbacili legalna rukovodstva.Razne paprike,serpe,lonci poluintiligenti,neradnici i smutljivci dosli su u situaciju da se pitaju o subini ovakvih velicanstvenih kapaciteta.Pazite ,govorim o fabrikama,ne o ljudima na rukovodecim mestima.Govorim o sudbini fabrika,ne o svojoj.O sudbini Ćuprije.
Sta je bilo za ocekivati od tolike pameti na jednom mestu.Nista drugo do ovoga sto se desilo sa fabrikama.Do otpada.Do starog gvozdja. Samo prohrom iz LK vredi visestruko vise od cene po kojoj su prodate obe fabrike i krajnje kriminalno 50 hektara zemljista.Drzavnog,koje jos uvek nemoze da se prodaje.
Nadam se iskreno se nadam da ce nekada neko makar moralno da bude pozvan na odgovornost zbog nedopuustive destruktivnosti u vodjenju politike.Svoje ili tudje svejadno.
Ovi svojim pisanijem sam hteo da navedem ljude na razmisljanje o tome koliko je kratkovida bila politika koja se u Cupriji vodila desetak godina od 2001 pa nadalje.
Nesme se zaboraviti da je 1990 godine u Cuprijibilo 12000 zaposlenih,od cega dve trecine u privredi.A danas???
Danas je cak i vojni odsek u Paracinu. Pa oni su od vojske imali dve strazare.
Cuprija poalako ali sigurno stremi svojoj sudbini palanke pored autoputa sa koga ce verujem vrlo brzo biti skinuta,isto kao sto ju je zeleznica zaobisla ,zaobisla navodno zbog brzine.Pazi bogati.
Cuprija sve vise postaje grad starih.Dakle mojih vrsnjaka.Zasto je to tako,trbalo bi da se zapitaju pre svih gradjani Cuprije.
Vojislav Markovic
nekadasnji predsednik UO Šelka911,S ponosom, izmedjuostalog jer je prvi predsednik AD Fabrika secera bio cuveni Nikola Pasic
Свиђа ми сеСвиђа се 1 person
Mića Marković Podstaknut pisanjem gospodina Voja Markovic o istorijatu izgradnje, rada i značaja fabrike šećera u Ćupriji za grad Ćupriju, pokušaću i ja, kao bivši tehnički direktor fabrike šećera, a kasnije i kao direktor fabrike limunske kiseline, i kao inženjer, koji je dobio nalog od bivšeg rukovodstva SOUR-a PIK „Pomoravlje“, čija je članica bila i fabrika limunske kiseline, da odabere ekipu stručnih ljudi, da dovrši fabriku limunske kiseline, po zahtevima ino – partnera (Vogelbush Beč), da je pusti u rad i da dokaže sve tehničko – tehnološke performanse projektovane fabrike.
Uspeli smo u rekordnih 90 dana, sopstvenim snagama, da dovršimo fabriku, da od ino – partnera dobijemo pismenu potvrdu da je fabrika spremna za rad.
Fabrika limunske kiseline je počela da se projektuje i gradi sa švajcarskom firmom PEC – Cirih, kao davaocem baznog inžinjeringa, a davalac tehnologije je bila firma AC – Biotehnic iz Malme-a (Švedska). Gosp. Voja Markovic je objasnio zašto fabrika nije završena po toj tehnologiji i sa navedenim ino – partnerima, tako da se ne bih ponavljao, ALI moram da kažem da je osnovni razlog za sve ovo taj što su dve ogromne investicije rađene skoro u isto vreme (rekonstrukcja fabrike šećera i izgradnja fabrike limunske kiseline). To i veći kolektivi ne bi izdržali, tako da je izgradnja fabrike limunske kiseline dugo trajala.
U međuvremenu su se stručna ino – ekipa i ta firma raspale i mi smo bili prinuđeni da izaberemo novog partnera. U izboru novog partnera lično nisam učestvovao, jer moj dolazak u fabriku limunske kiseline usledio je znatno kasnije.
Moram da napomenem da je grupa inžinjera različitih profila bila na obuci u Švedskoj, kod davaoca bazne tehnologije i ta grupa na čelu sa mnom je bila osnovna snaga u daljem samostalnom radu fabrike.
Firma „Vogelsbusch – Beč“ je izvanredna u tehnologijama kvasca i alkohola i u literaturi tehnologija vrenja poznati su njihovi postupci proizvodnje, patentirani kao Vogelbusch A i B postupak. Međutim, njihovo iskustvo u proizvodnji limunske kiseline je bilo NEDOVOLJNO za ovakav gigant koji smo mi napravili u Ćupriji.
Posle niza tehnoloških promašaja firme Vogelbusch, gosp. Voja Markovic i moram neskromno da kažem, ja, Mića Marković, donosimo odluku da raskinemo ugovor sa Vogelbusch-om i da sopstvenim znanjem i sopstvenim snagama pustimo fabriku limunske kiseline u rad. Ovo je bila ludački hrabra odluka, ali se isplatila. Sopstvenim snagama proizveli smo u više meseci po 300 tona limunske kiseline. Naš narod ili moram da kažem oni koji zbog političkih ciljeva pate od plitkog pamćenja, pa moram da ih podsetim da smo sve ovo radili pod najvećim sankcijama nametnutim našoj zemlji. Ali, zahvaljujući pre svega velikoj firmi „PROGRES“ Beograd, koja nas je pratila u nabavkama repromaterjala i rezervnih delova uspeli smo da nekako živimo i radimo. U fabrici limunske kiseline radilo je preko 50 visokoobrazovanih mladih ljudi, različitih struka koji su svoju budućnost vezali za ovu fabriku i ovaj grad.
Nakon dolaska kriznih štabova i zatvaranja fabrika o čemu je pisao gosp. Voja Markovic počeo je sunovrat ove fabrike kao i fabrike majke – fabrike šećera.
Kako je Voja rekao, isplivali su na površinu neki „Tiganji“, neke „Babure“ ili šta ti ja znam kako se između sebe već nazivaju, potpomognuti od strane onih kojima i nije bila namera da firme rade i kojima je jedini cilj bio da se okoriste od prodaje onoga što su generacije stvarale. Rezultat njihovog rada, nažalost, vidi se danas jer tamo gde su bile fabrike i gde je svoju egzistenciju obezbeđivalo preko 1000 radnika sa svojim porodicama, sada su ruševine zarasle u korov. Fabrika limunske kiseline u Ćupriji je nešto najlepše što je ovaj grad mogao da ima. To je najprestižnija i najkomplikovanija tehnologija u oblasti fermentativnih tehnologija, gde vi iz ničega, iz otpada jedne tehnologije dobijate visoko kvalitetan proizvod tražen svugde u svetu. Priče da je kapacitet predimenzionisan su paušalne procene, kao i da ne postoji tržište za ovu vrstu robe nije tačno. Samo je bivša SR Jugoslavija, odnosno Srbija i Crna Gora trošila oko 3500 tona na godišnjem nivou, a ostatak od oko 3000 tona bi se veoma lako realizovao u inostranstvu.
Da se sve ovo odvijalo malo drugačije, Ćuprija bi bila grad mladih, stručnih ljudi. Deca bi dolazila u Ćupriju da tu žive i rade, a ne da nam mladost odlazi iz zemlje, jer smo neodgovornom politikom od 2000. godine zatvorili perspektivu našoj mladosti i stručnosti.
Sve ovo pišem sa namerom da otvorim oči ljudima ovog grada i da konačno ovaj grad shvati šta je istina, a šta su laži radi nekih sitnih političkih ciljeva.
U sledećem pisanju, mada sam se zarekao da to neću više pominjati, pisaću o fabrici šećera, jer na to imam prava obzirom da sam u tom kolektivu radio više od 30 godina uglavnom na rukovodećim mestima, da znam pravu istinu, a ne istinu serviranu od nekih koji nisu znali ni gde se te dve fabrike nalaze.
Mića Marković,
dipl. ing. tehnologije
Свиђа ми сеСвиђа ми се