НИЧИЈИ ДОМ

 

Рекло би се да сваки град припада својим грађанима. Бар би тако требало да буде.

Средином деветнаестог века варош Ћуприја је већ имала уређен урбанистички изглед. Стицајем околности Милош Велики је био принуђен да исели турске спахије из касабе која је била ослоњена на војничке шанчеве ископане да би се штитио прелаз преко Велике Мораве. Уместо џамије направио је цркву, а мештане Жировнице, Мућаве и Мрчевца је силом преселио у варош. Инжењер Барон је помогао да се формирају нове улице и да уместо турских кућа никну нове куће налик војвођанским.

Разграничење територије између северног и јужног дела Србије налазило се мало јужније од Ћуприје ка Параћину. Да би се развијала трговина између силом подељеног српског народа мудри владар је направио вашар у Ћуприји, па је тако уз друмски прелаз на Великој Морави и прву касарну и робијашницу, определио будућност Ћуприје.

Скоро 150 година је средиште живота у Ћуприји било на десној обали реке Раванице, на месту где се сада налази парк у центру града. Била је ту пијаца, варошка вага, општински дом, разне трговачке радње, кафане… Изградњом дрвеног моста на месту где се сада налази мост од милоште назван Жућко, формирана је главна улица која је била део чувеног Цариградског друма.

Банке, хотели, кафане, дућани… градили су се у главној улици. Модерна школска зграда је 1890. Године постала јасан знак велике перспективе некадашње турске касабе. Уместо приземне зграде у којој је била општинска управа сазидана је велика зграда Општинског дома која се после више од 80 година постојања сада реновира (зграда припада Републичком Фонду ПИО).

Тамо где се налазила општинска вага непосредно након Другог светског рата сазидана је приземна зграда у којој су биле смештена пијачна управа, локали и просторије намењене градским удружењима. Поред ове зграде, ка Јагодини, налазио се цинцарски хотел „Уједињење“, па Цинцарско сокаче и пролаз ка данашњој згради средње медицинске школе.

На левој обали реке Раванице одувек су били војни објекти. У ниској згради у Курсулиној улици, која није порушена 1999. године, налазила се војничка кухиња са трпезаријом, као и просторије у којима је био смештен Дом војске. С обзиром да Ћуприја није била пуко гарнизоно место, онда се велики део друштвеног живота одвијао баш у Дому војске. Један од првих телевизора, ако не и први, налазио се у Дому војске. Могли су обични грађани ту да гледају преносе разних спортских такмичења која су се одржавала у свету. И све свечаности поводом државних празника одржаване су у невеликој сали.

Петнаестак година након завршетка Другог светског рата скоро сва села у Југославији су имала Дом културе. У суседној Јагодини, која није била војнички град, направљене су две повезане зграде у којима је био смештен центар за културу. Било је такво време да се много пажње посвећивало друштвеном животу и културним манифестацијама. И тако је сазрело време да се и у Ћуприји направи Дом културе.

Родила се идеја да град и војска направе лепу и велику зграду која ће уједно да буде и Дом културе и Дом војске.

У Београду је пројектована нова зграда са око 2.500 квадратних метара корисне површине. У приземљу би се налазила велика позоришна сала намењена и за приказивање филмова, као и за одржавање разних манифестација. Наравно да је ту предвиђен и ресторан налик градској кафани. Пошто је у Ћуприји већ постојало развијено куглање, онда је пројектована и модерна куглана. За потребе војске одређене су посебне просторије, а једна велика је опредељена за разна предавања и поред ње би била библиотека. Пројектанти су се својски потрудили да нова зграда буде и украс Ћуприје.

Поставило се питање где нова зграда може да буде смештена?

Наравно да је одлука била једногласна: зграда Дома културе, односно Дома војске, мора да буде у строгом центру Ћуприје.

Град и војска су се договорили да објекат буде заједнички, град ће да обезбеди локацију, а војска ће да сазида објекат. Општински одборници су изгласали да део градског буџета буде одвојен за изградњу Дома културе, а остала средства да обезбеди Савезни секретаријат за народну одбрану. У то време је држава била централизована и у многим пословима је била довољна реч, без потписа и печата.

Уследило је рушење постојећих кућа и рашчишћавање терена. На удару се нашла зграда пијачне управе, хотел „Уједињење“ стамбене куће… Станари су расељени, неки су добили станове у новој официрској згради у главној улици.

Главна ћупријска улица је добила нов изглед. Најпре су зазидане стамбене зграде, а онда је уследила и градња Дома ЈНА са великим парком у строгом центру града.

И заиста је нови Дом војске био украс Ћуприје. Завиделе су комшије из Параћина и Јагодине.

У позоришној сали су почеле да се одржавају разне представе. Увече су били концерти и игранке. Недеља ујутру је била предвиђена за приказивање дечијих филмова. Тражила се протекција за добијање пропусница за улазак у кафану. Била је права част да се ту дочекује Нова година… Средњошколци су у великој сали прослављали матуре. И свадбених весеља је било на претек.

Након четврт века постојања уследило је зло доба. Држава Југославија се распадала у крви. Велика инфлација је осиромашила и војску. Грађани су прежвљавали и скоро да се заборавило на Дом ЈНА.

Дошла је и 1999. година и бомбардовање центра Ћуприје. Раздрмана је зграда Дома ЈНА, поразбијана су сва стакла на њој. Већи део касарне је уништен и логично је било да се војска пресели у неки други град. А онда реорганизација Војске Југославије која се смањила у Војску Србије. Будућност Дома ЈНА је постала неизвесна.

Октобарска експлозија војног магацина на Карађорђевом брду је ставила завршни печат на судбину Дома војске – опет разлупана стакла, прокишњавање, пуцање инсталација за грејање и воду… и више нико није бринуо шта даље.

Последњи управник Дома војске је постао технолошки вишак у војсци.

Први разговор о даљој судбини Дома војске имали су тадашњи председник општине др Љубомир Марић и министар војни др Зоран Станковић.

Зграда Дома војске је постала предмет продаје. Цена је била превисока. Продавац је тражио онолико колико му недостаје у буџету, а то је било много више од вредности самог објекта. У наредних дванаест година никакав договор није направљен, смењивали су се председници општине и министри и време је пролазило. Сјаши Курта, да узјаши Мурта!

Случајни пролазници кроз Ћуприју виде оно што Ћупричани више и не примећују – запуштену зграду у самом центру града.

Деца се играју у парку поред Дома војске, пензионери седе на оближњим клупама, шетачи гледају у аутомобиле који пролазе улицом… Више нико не обраћа пажњу на Дом војске. Чекају се нови општински избори и уобичајено обећање да ће судбина зграде да буде решена одмах након окончања избора.

Народна пословица каже: „Обећање је лудом радовање“

И тако је Дом војска или Дом културе постао ничија брига.

У граду у коме је накада било 12 хиљада радника, а сада има више пензионера од броја запослених, потребне су нове фабрике. О култури ћемо касније, када напунимо стомаке. Дом културе мора да сачека боља времена.