ИВАНЧИЦА

Аутомобил се кретао прашњавим путем поред манастира Света Петка улазећи у кањон реке Грзе. Две девојке су седеле позади и стално су задиркивале момке који су били напред. Да ли њих двојица уопште знају куда их возе, јесу ли сигурни да тај планинарски дом уопште постоји, има ли тамо неког…?

Река је кривудала између стрмих литица и на једном месту је пут пролазио кроз отвор пробијен у огромној стени. Зауставили су се да би предахнули и фотографисали се. Возач их је самоуверено убеђивао да је пред њима још само неколико километара пута и да се стрпе. И заиста су мало даље изашли из клисуре дошавши до раскрснице код састава две речице.

Возач је објаснио да сада мора да скрену лево и наставе обалом Иванчице, а да је десно речица која је названа по планинском превоју Честобродица. Иванчицу мештани зову и Горња Грза. А испред великог врела је њихов циљ – нови планинарски дом.

Девојка која је седела иза возача је ускликнула да се зове исто као и ова речица, односно да њено шпанско име Маргарита је назив цвета који се зове још и Иванчица. Вероватно су ливаде поред ове речице препуне бисерних цветова са белим латицама око жуте главице у средњем делу.

Пут је вијугао испод шумовите косине, а са леве стране је била Иванчица преко које је даље велика ливада на којој је доминирао споменик. Возач је зауставио аутомобил и гледајући према споменику тихо проговорио. На том месту је у септембру 1941. године одмарала група младих партизана када су је сељаци опколили. Све су их заробили и предали Немцима који су их стрељали у Ћуприји. Било је то прво масовно стрељање у окупираној Србији. Прича се да те сељаке прати проклетство, јер су се огрешили о младе родољубиве људе које су издали.

Пар километара даље угледали су планинарски дом са своје десне стране. Усечена у благу косину брда зграда је изгледала предивно. Доминирала је велика отворена тераса са рестораном. Изнад су биле собе. Девојкама је припала једина двокреветна соба, а момци су се сместили у трокреветној соби. Купатила су била заједничка. Остале собе су имале више кревета, јер су планинарске групе увек бројније.

Маргарита је била опчињена погледом са терасе. Испред се пружала мања долина кроз коју је вијугала Иванчица, а около су била шумовита брда прошарана ливадама.

Било је већ касно да се шетају, па су након вечере и дружења у ресторану отишли на спавање. За сутра ујутру су оставили одлазак на врело Грзе и успон на Мали Јаворак.

Буђење уз цвркут птица, богат доручак, обување дубоких ципела прикладних за пешачење по шумским стазама, поздрав са домаћинима у планинарском дому и онда полазак ка врелу Грзе и даље узбрдо. Испод једне букве, између невеликих стена, избијала је вода на више места. Жуборећи спуштала се ка долини прескачући камење прекривено тамно зеленом маховином. У спарном, тешком од влаге ваздуху, хладна вода неодољиво је мамила. Следило је уз гласан смех умивање и пуњење чутурица.

Стаза узбрдо није била ничим посебно обележена, али се јасно оцртавала отисцима планинарских цокула. Понегде су се виделе засечене гране на буквама, па и понеки пањ. Наизглед километар два пешачења није никакав напор, али у скоро нетакнутој природи није тако.  Након узбудљивог тумарања брдима и повратка у планинарски дом уследио је ручак. Изглед буцмасте куварице која се појавила у ресторану био је предзнак да ће тањири да буду брзо испражњени.

Маргаритино господски бело лице је добило румену боју од сунца. Светло плаве очи су се још више истицале. На лицу јој је титрао осмех, али некако сетан. Није много говорила.

Након завршеног ручка изашли су заједно на терасу да уживају у погледу на долину и околна брда. Разговарали су о повратку у градску гужву.  Ако пођу раније имаће времена да сврате у манастир. Маргарита је замолила пријатеље да отпутују без ње. Пожелела је да остане још неколико дана у овој предивној природи. Школска година се завршила, дала је свим својим ђацима у економској школи позитивне оцене из француског језика, летњи распуст је дугачак, … образложила је своју жељу. Није било неопходно да се врати у град. А није ни имала воље што се јасно видело на њеном лицу.

Остала је сама у предвечерје. Седела је на тераси испред ресторана. Није било других гостију. Два шумара су свратили да попију по флашу хладног пива. Када су они отишли Маргарити је постало хладно. Са брда се спуштао ветар доносећи свежину. Куварица је изашла на терасу и довикнула јој да оде до собе и  узме џемпер, па да сиђе на вечеру. Ако нема ништа против, испржиће јој сланину са јајима уз додатак овчијег сира који се прави у оближњем селу Криви Вир.

Маргарита се захвалила уз напомену да је особље планинарског дома веома љубазно.

Док је вечерала у празном ресторану конобар, искусан бркајлија, напоменуо јој је да ће кроз два дана да дође група гостију из Београда која је послала резервацију пре месец дана. Има овде петнаест соба са више од шездесет кревета. Док не дођу Београђани очекује да наврати само полицијска патрола, а вероватно и шумари. Лош је пут, па се људи не усуђују да ломе аутомобиле. У плану је изградња новог пута од Параћина до Зајечара, а истовремено ће општина на реци испод врела да направи брану и створи мало језеро. Од језера до планинарског дома биће канал који ће да пуни базен испред ресторана, па ће увек да имају свежу пастрмку. Сељаци су већ почели да продају земљу на којој ће да никну викендице. И стаклара ће с друге стране реке да сазида две велике викендице за своје раднике. Биће овде за коју годину много гостију, јер овде је прави рај на земљи. Преко брда се налази Сисевац у коме постоји велики хотел и рибњак. Направили су их робијаши. Пошто су рудари отишли у Сењски Рудник, онда ће и Сисевац да буде велико туристичко место…

Слушала га је Маргарита љубазно. Повремено би климнула главом у знак одобравања.

Столу је пришла и куварица која је сва радосна почела да прича како су феријалци из Београда наручили јагњеће печење, а уз то спремиће им и чорбу, па сармице од изнутрица које ће да запече, а онда и кисело млеко које се сече ножем, па… Наравно и вруће лепиње. Баш је добро што ће Маги, како јој је од милоште тепала, да остане још пар дана и све то да проба. А после може с феријалцима да се врати у град, јер они долазе својим аутобусом.

Ноћ је била без месечине. Кроз прозор своје собе Маргарита је могла да види само звезде. Повремено би се зачула сова.

Ујутру се сунце касно појављује изнад брда. Време за буђење и доручак одавно су прошли. Вредна куварица је је убрала пољско цвеће и ставила га у вазу на столу за којим је претходне вечери седела Маргарита. Беспослено се још дуго окретала по празном ресторану. Ишчекивала је управника да дође и донесе мноштво хране и пића за сутрашње госте. Тесто које је замесила за лепиње се надигло и ставила га је у пећницу. Мислила је на крхку Маги, таман ће лепиња да буде врућа када устане да доручкује.

Време је пролазило, а Маргарита се није појављивала. Опијени планинским ваздухом гости знају дуго да спавају, али доручак никада не прескачу. Куварица је помислила да Маги можда није болесна. Градске девојке на промену ваздуха и воде понекад тешко реагују, чак добију и температуру ако их је сунце опрлило. Куварица се забринула и није знала да ли би можда било добро да Маргарити однесе чај у собу. Казала је конобару да ће да оде до собе и обиђе Маргариту, можда јој је потребно нешто. Брка се само осмехнуо и одмахнуо главом. Знао је да градске девојке могу да преспавају цео дан.

Недуго затим конобар је зачуо врисак и плач. Куварица је дотрчала у ресторан сва дрхтећи и без гласа. Једва је прозборила да је у соби видела Маргариту која се обесила. У том тренутку је пристигао и управник. Све троје су отишли у собу и видели обешено тело. Нису ништа дирали.

Подне још није прошло када су у планинарски дом пристигли милиционери и судија. За њима су дошли и људи из погребног предузећа. Био је ту и доктор.

У канцеларији управника су појединачно давали исказе управник, конобар и куварица. Објашњавали су како је Маргарита дошла, шта је све радила, шта је јела и пила, да ли ју је неко обилазио, с ким је све разговарала… Истражни судија им је рекао да су у соби нашли лист тоалет папира на коме је било записано да прстен, минђуше и ланчић буду предати сестри. Да ли је гошћа имала још некакав накит, колико је имала пара, да ли је било нешто карактеристично на њеној гардероби…

Предвече је стигао још један аутомобил са неколико људи у војним униформама. Официр у плавој униформи је кратко рекао да је покојна Маргарита млађа кћи генерала из Београда, познатог шпанског борца и народног хероја родом из Црне Горе. Опет је уследило веома дуго испитивање. Посебно су их инересовали људи који су тих дана долазили у планинарски дом. Да ли је те ноћи у околини било пешака, ловаца, риболоваца, шумара, милиционера, било кога. Где је покојница шетала, с ким је могла да се сретне док је шетала. Сваки разговор су снимали на магнетофон и све су записивали и фотографисали. На крају су врата од собе запечатили рекавши да нико не улази у собу.

Одавно је пао мрак када су сви отишли.

Куварица је наредног јутра отишла до врела Иванчице. Дуго је гледала како вода извире између стена. Седела је на камену и ћутала. Њена деца су одавно отишла од куће, муж јој је умро. Осећала је неизмерну тугу.

У повратку је на ливади набрала пољско цвеће. Желела је да букет стави испред собе у којој је затекла обешену Маги. Помислила је наглас: „Боже, зар си морао да убереш најлепши цвет?“

Време пролази, живот иде даље. Аутобус са феријалцима из Београда је дошао таман пред ручак. Управник је помагао куварици и конобару да услуже госте. Тераса испред ресторана је била препуна, зачула се гитара и раздрагана песма.

Речица Грза, односно Горња Грза, односно Иванчица, текла је жуборећи ка Великој Честобродици и даље ка Црници не знајући да ће људи наредних година испод врела два пута да је зауставе правећи језера. Можда ће ти људи и да је гурну у цеви неке мини хидроелектране. Планинарски дом је оронуо, време транзиције је било против њега. И многе викендице су пропале, опустеле.

Маргарита (Иванчица) Влаховић данас не би могла да препозна место које је последње гледала.