ЕНИГМА БОГИЊЕ ПЛОДНОСТИ

ЕНИГМА БОГИЊЕ ПЛОДНОСТИ

МИЛЕНА

На средњим странама у недељном издању свих дневних листова из половине септембра 1956. године појавио се чланак на пола ступца да су у Багрданском теснацу поред пруге железнички радници пронашли беживотно тело младог земљорадника из околине Ћуприје који је највероватније настрадао тако што је неопрезно испао из воза. Претпоставља се да је на железничкој станици у Ћуприји ушао уместо у локални воз до Лапова у луксузни воз „Оријент Експреса“, па је хтео да искочи из вагона када је железничка композиција улаганила на делу пруге где је саобраћај био успорен због радова на колосеку.

Вест је прошла незапажено, јер су се такви несрећни случајеви дешавали.

У родном селу Супска за време сахране сељаци су се чудили откуд је настрадали Милосав путовао возом, јер се знало да се млад оженио и да је био веома привржен жени и ћеркици Милени. Бавио се после одслужене војске земљорадњом на дедином имању и ретко је ишао даље од оближње Ћуприје.

Додуше, шушкало се по селу да су му у кућу у последње време долазили неки људи, господа, највероватније из Београда. Тада су аутомобили били права реткост и прашина која се дизала на путу није могла да прође незапажено. Нису се ти људи дугачко задржавали код Милосава чија је кућа била на почетку села, десно од пута из Ћуприје.

Након неког време, мучени својим бригама, сељаци су заборавили на трагичну смрт младог Милосава. Његова удовица је морала да брине како да прехрани девојчицу Милену, јер помоћи од старог деде није ни могло да буде. Иако је била млада удовица, није се преудавала, па су је уз помоћ Црвеног крста општински челници запослили у Шећерани. Дали су јој и стан у фабричкој колонији.

Милена је одрастала без оца. Била је добар ђак. Након основне школе је уписала гимназију у Ћуприји, што у то време није била реткост за девојчице. Израстала је у лепу, наочиту девојку.

Матурантска екскурзија до Трста и Венеције је на њу пресудно утицала. Архитектура престонице некадашње Млетачке Републике ју је фасцинирала и одлучила је да се упише на Филозофски факултет у Београду, на катедру за историју. Сиротињског порекла, а са добрим оценама, лако је добила студентски кредит и собу у студентском дому.

Онако витка, са продорним погледом, дискретним осмехом и проницљивим духом, постала је запажена на факултету. Вредно је учила и десетке су се логично ређале у њеном индексу. Професор који је тада водио катедру за археологију понудио јој је да летњу праксу обавља у Италији у Милану, на међународном пројекту о римском наслеђу Европи.

Наравно да се таква понуда не одбија и Милена је давне 1978. године отпутовала поново у Италију. Без имало напора се наметнула својим изгледом и својим радом. Рекло би се да је божјом вољом била предодређена за успех.

Окончала је студије у Београду и вратила се у Италију. Не само због каријере, него и због црномањастог колеге који је био асистент на факултету у Милану, а с којим је постала присна за време истраживања у Фиренци. Убрзо се удала за њега и родила ћерку Софију.

СОФИЈА

Године су брзо пролазиле и Софија је истовремено наслеђујући лепоту Српкиње и Италијана израсла у прелепу девојку тамне косе и плавозелених очију. Волела је музику и посветила се свирању на виолини.

Мансарда у Бечу са чијег се балкона видео Пратер била је не само Софијин студентски кутак, него и место где су се окупљали многи млади људи из целе Европе.

Милена је брижно упозоравала ћерку да се чува свакојаког друштва, посебно наркомана и разних пробисвета. Није имала ништа против да се веже за неког доброг младића с којим ће можда да створи своју породицу. Отац је имао поверења у Милену и због велике заузетости на факултету није се мешао у однос мајке и ћерке.

Када је Милена једног дана код Софије затекла лепушкастог Рената који се бавио антиквитетима за рачун чувене аукцијске галерије из Минхена, помислила је да је то права прилика за њену кћер. Није скривала своју радост што је Милена у прилици да одреди свој будући живот у заједници са једним перспективним и занимљивим Италијаном. Уосталом, и Софијин отац је био Италијан за кога се Милена везала када је била у Софијим годинама.

ФИГУРИНЕ

Јесен је можда лепша од пролећа поред Дунава и старих двораца. Златне боје дрвореда на кеју су богата инспирација за све уметничке душе, а не само за сликаре и музичаре.

Милена се обрела код Софије за викенд, јер је знала да је и Ренато тога дана у Бечу. Пре него што су сви троје кренули на ручак у један од чувених локала где обичан смртник не може да добије резервацију месецима унапред, Ренато је показао велики фото албум са земљаним скулптурама чудног, ванземаљског облика главе, издуженог носа, са великим очима. Упадљива је била фигурина са називом Богиња Плодности.

Стручно Миленино око је одмах препознало фигурине из Винчанског периода. Срце јој је заиграло и на саму помисао да те скулптуре потичу из њеног родног краја. Никада није заборавила мајчине речи да је њен отац пошао на воз без повратка са кофером пуним оваквих скулптура.

Започела је усхићено разговор и Софија и Ренато су се изненадили одакле толике емоције изненада.

Да, фигурине потичу из Србије, пронађене су на археолошком локалитету Стублине у Централној Србији, поред реке Велике Мораве. Фото албум је намењен учесницима најављене јесење аукције.

Милени су се очи напуниле сузама. Објаснила је да је њен отац на њиховом имању поред куће, у време када се она родила, пронашао више десетина предмета из периода од пре седам хиљада година.

НИШ

Свет се спремао да обележи годишњицу Миланског едикта. Главна церемонија је требало да буде одржана у Нишу. Очекивао се скуп црквених великана и многих историчара и заљубљеника у антиквитете. Ниш и цела Србија су још увек велико неистражено археолошко налазиште.

Ренато је замолио Софију да пође с њим у Ниш, јер му је била потребна као преводилац за српски језик. Њој је то одговарало, из два разлога. Најпре, иде у домовину своје мајке, а затим и њу интересује аерхологија, јер се њоме баве њени родитељи. Посебно би волела да на летњој позорници нишке тврђаве присуствује премијерном извођењу музике филмског карактера која је инспирисана царским Констатинопољем.

Млади Италијан је планирао поред осталог и неколико сусрета с људима из Србије који су се бавили антиквитетима. Требало је да за свог послодавца набави предмете старе око седам хиљада година.

Одсели су у малом, модерном хотелу изнад старог нишког гробља, на десетак минута пешачења од строгог центра града. Са терасе се пружао диван поглед на панораму града, а у даљини су могли да виде и импресивне врхове Суве планине.

Ренато се у Нишу боље сналазио од Софије објашњавајући јој да је и раније овде долазио.

Одморивши се након ручка требало је да се виде с првим пословним партнером. Сусрет је био заказан у кафани познатој по доброј храни и забави уз музику.

Сачекао их је елегантан старац са лулом у устима испод седих бркова. Неформално упознавање уз вечеру је кратко трајало. Софија није имала потребе да преводи, јер су сви говорили немачки. Старац је показивао каваљерску наклоност према младој Софији. Додуше, његов заводљив поглед је више био усмерен ка Ренату и то је збуњивало Софију.

Док се музика ненаметљиво чула, Софија му је укратко испричала своју животну причу и порекло по мајкином оцу из Србије. Ћуприја није далеко од Ниша. И тако мало по мало дошли су до детаља да је Софијин деда смртно страдао док је путовао „Оријент Експресом“ ка Београду. Старац је запитао Софију да ли зна да ли је деда тог кобног дана у коферу понео све пронађене предмете или је можда нешто оставио код куће.

Не, Софија не зна да је деда тог кобног дана уопште носио некакав кофер са собом.

Вечера се касно завршила и Софија се с Ренатом вратила у хотелску собу. Уз опаску упућену Ренату да га је старац певише заводљивим погледом одмеравао, нестрпљиво се телефоном чула с мајком и морала је да је упита о дединој смрти и коферу који је носио у возу.

Милена је била збуњена, сетила се речи своје мајке да је њен отац отишао с кофером на воз и да тај кофер никада није пронађен. Да је деда заиста хтео да изађе из воза у који је наводно погрешно ушао, онда би и кофер пронашли поред његовог тела. У коферу су били сви антиквитети које је он претходних месеци налазио у дубоким браздама на свом имању.

Софијин телефонски разговор је слушао Ренато. Пред спавање су коментарисали како то да је старац с којим су имали заказан састанак знао за кофер који је изгубљен у возу када је Софијин деда настрадао.

Договорили су се да га сутрадан директно питају о том детаљу. Софија је ујутру била нестрпљива. Натерала је Рената да што пре потраже старца. Рецепционер им је љубазно помогао распитујући се телефоном код својих колега у Нишу где је старац одсео. Из хотела у Нишкој Бањи су потврдили да имају таквог госта. Ренато је испунио жељу Софији и отишли су у тај хотел да потраже старца.

На самом улазу у хотел видели су полицију и пометњу испред рецепције. Схватили су да се нешто страшно десило. На рецепцији су им објаснили да им је полиција управо јавила да је њихов пословни партнер нађен мртав испод каскадног високог водопада низ који се сливала вода бањског потока.

Однео је са собом тајну о коферу који никада није пронађен.

Ренато је желео да што пре напусте Ниш. У његовом послу се дешавало да људи страдају под мистериозним околностима. Ништа ту није било случајно. Велики новац се врти око вредних антиквитета. Трговина антиквитетима је четврта уносна категорија на свету, после трговине робљем, оружјем и дрогом.

Кренули су из оријенталног Ниша у Беч.

Можда ће Ренато у некој од галерија антиквитета да сазна истину о изгубљеном коферу и трагичној смрти Софијиног деде у Оријент Експресу.

Аутор:

Душан Стаменковић