ДРУГ ЉУБА И ТИТО

Било је то време „Плавог воза“. Председник га је користио веома често. Биле су две композиције које су ишле једна за другом и никада се није знало у којој је Председник.

Машиновођа из Жировнице, дела Ћуприје поред железничке станице, управљао је парњачом која је најпре вукла плаве вагоне. Касније је парњачу заменила дизелка.

Година 1961. остала је у сећању грађанима Ћуприје, јер је тада Председник прошао кроз Ћуприју у свом чувеном мерцедесу отпоздрављајући подигнутом руком тако да се свакоме чинило да је баш њему Председник махнуо. Та лађа од аутомобила клизила је ћупријском калдрмом која је била прекривена зеленом травом на коју су другарице бацале цвеће, па је личила на персијски ћилим.

Ниједног тренутка се Председник није зауставио.

Пројурио је и поред пољопривредног добра „Добричево“ из чије ергеле је поклонио најлепше липицанере Цару Хајлу Селасију.

Испред манастира Раваница, на почетку Сења, скренуо је десно, па право у Сисевац. Ту су му на трави сервирали кафу из џезве, да би на миру попушио свој цигарилос.

Онда је продужио даље, да би преко Троглан Бара стигао у Бор.

Све је то овековечио Фото Дедић.

А ексклузивно право на фотографисање Фото Дедић је добио на препоруку Друга Љубе. Комунистичка партија је формирала своју организацију у Ћуприји релативно касно, две године пред почетак Другог светског рата. И није имала много присталица. За време рата у Ћуприји су били војници Немачке војске, Недићеве државне страже, Чачићевих четника, Руских добровољаца и Бугарске царске војске. Право окупаторско седиште. Петар Стамболић се крио у кући која и данас постоји поред „Жутог моста“. Додуше слободније се осећао у околним селима, Крушару, Деспотовцу…

Можда је због тога Председник избегавао Ћуприју? Жеља да у Бор дође преко Кучајских планина намерила је Председника и његову пратњу да прођу кроз Ћуприју.

Припреме су дуго трајале. Биле су укључене све службе безбедности.

Друг Бели је испред војних структура био задужен за безбедност председника ван Ћуприје, а Друг Црни испред цивилне безбедности у самој Ћуприји. Пошто обојица нису много познавали Ћуприју потражили су „свог човека“ из Ћуприје. И обојица су одвојеним путем дошли до Друга Љубе.

А Друг Љуба је био човек од поверења, који се, иако је био млад, много пута раније доказао. Радио је у Ћуприји. Био је миран, сталожен, ненаметљив, ни налик некадашњем оперативцу који је боравио на Дедињу у Белом Двору. Комшије су га волеле.

Мија је у то време био први човек партије у Ћуприји. И када му је Друг Црни на састанку у згради Комитета указао да уважава мишљење Друга Љубе, Мији то није било право.

Откуд да тамо неки анонимус има толику моћ, никако није било јасно Мији. И одмах се створила нетрпељивост између Мије и Друга Љубе. Уочи доласка „Плавог воза“ са Председником на ћупријску железничку станицу Мија је одредио како треба да изгледа свечани дочек. На перону су била постављена деца у милицијским униформама. План је био да Председник прође између ове деце.

Међутим, то се није допало Другу Љуби и он је наредио Мији да се деца у милицијским униформама одмах склоне, а уместо њих да се доведу деца у српској народној ношњи и деца са пионирским марама. Наређење – извршење!

Такву врсту понижења Мија никад није опростио Другу Љуби.

Председник је дошао и прошао кроз Ћуприју. Тротоари су били препуни света, сви су махали малим државним и партијским заставицама. Чула се и песма „Друже Тито, љубичице бела…“

Све је протекло у најбољем реду. Није било ниједног ексцеса, осим што је један разочарани грађанин покушао лично да преда своје писмо Маршалу. Наравно, Друг Тито је стојећи у отвореном аутомобилу десном руком прихватио писмо. Додуше, информбировци су и без позива пре тога сами дошли с ћебетом да тај дан проведу у апсани иза цркве.

Следећег дана свако је поново радио свој посао. Друг Љуба, псеудоним је добио према свом првом имену пре црквеног крштења, и данас својим старачким кораком неприметно сваког дана иде до пијаце и пекаре…

Аутор:

Душан Стаменковић