БЕЗБЕДНОСТ ДЕЦЕ У САОБРАЋАЈУ

Почетак школске године је радост и истовремено ноћна мора за родитеље чија деца одлазећи и враћајући се из школе, а често и због куповине ужине на великом одмору, морају да прелазе преко коловоза на коме се одвија интезиван саобраћај.

Свака школа је посебан случај и зато је немогуће универзално решавање проблема безбедности деце у саобраћају. Најбоље би било да савети родитеља у сарадњи са школским одбором и општинским саветом за безбедност саобраћају покушају да нађу нејефикасније решење.

Понекада није довољно да се у близини школе поставе одговарајући саобраћајни знакови и обележе пешачки прелази са или без семафора. Веома често тротоар мора да се одвоји од коловоза оградом коју ђаци не могу да прескачу. Али исто тако би и возачи требали да буду приморани да смање брзину кретања свог возила.

Постоје различита средства за успоравање саобраћаја, само треба изабрати она права, која у исто време омогућују већу безбедност кретања ђака и најмање ометање кретања возила. Стручни критеријуми су познати и треба их примењивати без обзира на појединачне жеље ђачких родитеља или наставника у школи.

Брзина кретања возила има велики утицај на безбедност у саобраћају. Зауставни пут возила се вишеструко смањује у односу на незнатно смањење брзине кретања возила. У насељу је дозвољена брзина кретања возила 50 километара на сат, а у близини школе је 30 км/сат. Зауставни пут при брзини од 50 км/сат је 30 метара, а при брзини од 30 км/сат је само 15 метара. Несумњиво је да постоји потреба ограничења брзине кретања возила у близини школа на 30 км/сат.

Возачи могу да смање брзину кретања возила у близини школа одузимањем гаса и на тај начин да учине први неопходан услов да се повећа безбедност ђака у саобраћају. Довољна је свест возача и потребна саобраћајна сигнализација.

Понекад возач није довољно пажљив и не уочи благовремено саобраћајне знакове о близини школе, па је потребно да се возачу додатно скрене пажња. Међутим, постоје и возачи који свесно крше саобраћајне прописе, па је због њих неопходно да се примене и вештачке препреке као начин успоравања саобраћаја. Ово је нарочито неопходно на местима где је коловоз широк и постоје травњаци између коловоза и тротоара који стварају илузију код возача да могу да јуре брзином која је знатно већа од дозвољене и безбедне брзине.

Интервентна возила са укљученом сиреном и плавом ротацијом на крову (хитна помоћ, ватрогасци, полиција) условљавају да се на путевима где се она често крећу не примењују мере за физичко успоравање саобраћаја. Слично важи и за путеве на којима постоји много аутобуса и камиона.

Саобраћајни пројектанти често нису упознати са конкретним условима саобраћаја поред сваке школе, па зато и не могу да предлажу све доступне мере за успорављање саобраћаја поред школе. Због тога је неопходно да свака школа буде укључена у израду саобраћајног пројекта који има за циљ повећање безбедности саобраћаја ђака.

Својевремено сам учествовао у начину регулисања саобраћаја у свом граду. Познато ми је да су финансијска средства увек недостајућа да би се изабрало најадекватније решење. Сваки саобраћајни знак или ознака на коловозу је скупа, још скупљи су семафори поред пешачких прелаза, а и редовно одржавање захтева додатан новац. Примена успоривача саобраћаја у близини школа је ноћна мора за оне који одлучују о општинском буџету. Али да ли је живот настрадалог ђака јефтинији од саобраћајне сигнализације?

Средства и мере за успоравање саобраћаја су системеске мере, регулативне мере, средства успорења, вештачке избочине и платформе, сужење коловоза и раздвајање коловозних трака и шикане, односно померање осе коловоза. У урбанистичко-архитектонском смислу могуће је помоћу јавне расвете, зеленила и различитих мера упозорења возача и пешака утицати на повећану безбедност у саобраћају.

Постоје различите препреке на коловозу које служе као успоривачи саобраћаја.

Својевремено сам као дипломирани саобраћајни инжењер предлагао да у главној улици у Ћуприји поред школе „Вук Караџић“, која је широка више од десет метара, буде постављен семафор поред пешачког прелаза и да се у исто време на средини коловоза направи острво које би имало вишеструку функцију. Најпре би служило за безбедно заустављање пешака на средини коловоза када семафор не ради, а истовремено би ограда на острву путању кретања пешака усмерило на цик-цак. Возачи би морали да смање брзину кретања, јер би коловозна трака била сужена са 5,10м на 3,00м, а било би и онемогућено заустављање и паркирање возила непосредно испред и иза пешачког прелаза, односно острва на средини коловоза.

Пешачки прелаз у главној улици поред основне школе „Ђура Јакшић“ и Гимназије би због великог броја пешака и непрописног заустављања и паркирања возила требало изградити на платформи – благо уздигнутом делу коловоза. Оптичке беле траке попречно постављене на коловозу би служиле као визуелно упозорења на наилазак на пешачки прелаз. Црвено обојен асфалт између белих штрафти на пешачком прелазу изузетно добро би деловао на возаче да повећају опрезност. Истовремено би заустављање и паркирање возила непосредно испред пешачког прелаза било ограничено на прописној удаљености која омогућава добру прегледност возачима и благовремено уочавање мале деце на тротоару.

Код свих других школа би постављањем избочина на путу („лежећи полицајци“) брзина кретања возила била знатно смањена, а безбедност деце повећана.

Наравно, никада нисам своје виђење проблема наметао као најважније и увек сам давао предност саобраћајним пројектима које израђују стручна лица. Тако и сада сматрам да треба најпре подстакнути школе и родитеље ђака да размотре питање безбедности ђака у саобраћају, а затим да се ураде појединачни саобраћајни пројекти за сваку школу посебно узимајући све специфичности саобраћаја, као и потребе да се ђаци довезу и одвезу из школе ђачким аутобусом или путничким возилима родитеља.

Новац уложен у превентиву је важнији од новца којим лечимо нежељене последице!