КАД УТИХНЕ ШКОЛСКО ЗВОНО

Крај августа никада нисам волео.

Целодневна јурњава за лоптом на најситнијем песку боје злата се раније завршавала и последње купање у речном плићаку је било на већ опустелој плажи. Тек по неки пецарош би остао на обали. Све хладнија јутра и вечери поред Велике Мораве наговештавала су долазак скоре јесени и почетак школске године.

Ми, клинци из центра Ћуприје, окупљали смо се на улици поред основне школе која је била најстарија у граду. Нисмо се много дружили са „Горњошколцима“. Чак смо се правили важни што је наша школа била старија и лепша. Није нам много значило што смо ишли у три смене, а у трећем и у четвртом разреду смо наставу имали и у згради Гимназије.

Тек касније је направљена и трећа основна школа. Била је у средини, између старе и нове школе. Због тога су неки другари морали да буду премештени из наше школе.

 

Имали смо свој школски часопис „Наша реч“ који се штампао поред реке Раванице, одмах поред фискултурне сале и спортских терена за фудбал, одбојку, кошарку и рукомет. Трудили смо се да будемо најбољи ђаци у најбољој школи у граду. А наставници су нам помагали у свему. Све могуће секције смо посећивали, од оне шаховске, па до фото секције. Наравно, нисмо избегавали ни послеподневни одлазак у кабинете за физику и хемију који су били опремљенији од многих средњошколских. У школи се није стицало само образовање, него и васпитање.

Били смо поносни на своју школу.

Данас је зграда основне школе „Ђура Јакшић“ најлепша у Ћуприји. Ко би рекао да је сазидана крајем деветнаестог века (1890), настављајући традицију школе која је формирана давне 1833. године.

Друга основна школа је направљена 1938. године, најпре се звала по Краљу Петру Другом, а касније „Вук Караџић“.

Трећа основна школа „13. Октобар“ је формирана 1965. године и пресељена је из старе двоспратне зграде која је сазидана 1946. године у нову наменску зграду  1991. године. Најновија школа је и најмодернија, поседује најбоље спортске терене и све остало што јој треба – осим довољно ученика.

Нема више довољно ђака у свим школама. Додуше, смањио се и број становника у свим општинским насељима. Деца се све мање и мање рађају.

Мање се роди, него што умре!

Има више пензионера од запослених, има више стараца него деце.

Долази време када ће у Ћуприји уместо три, да раде само две основне школе, а можда и само једна на две-три локације у граду?

Која ће школска зграда да остане без школског звона? Најстарија или најмлађа или она Краља Александра?

Основна школа „Ђура Јакшић“ је једна од најстаријих школа у целој Србији. У скоро два века постојања селила се из зграде у зграду. Најпре је била у делу кафане поред цркве, па у делу суда, па у делу општинске зграде, све док није направљена данашња наменски школска зграда 1890. године.

Овако лепу школску зграду је направила локална власт у Ћуприји. Покушај да се зграда преда држави како би се у њој отворила државна гимназија није успео 1896. године. Тек 1909. година у њој су почели да се школују и „мали матуранти“ који су похађали тада приватну гимназију.

Да ли је због малог броја ученика дошло време да се најстарија школа поново пресели у нову зграду?

Изгледа да јесте. За неколико године утихнуће школско звоно у старој згради. Преселиће се ђаци у нову зграду. У зграду на периферији Ћуприје, у зграду треће формиране школе. Најједноставније, промениће се име треће школе, замениће се назив „13. Октобар“ у „Ђура Јакшић“ и остаће тако најстарија школа у граду.

А шта ће бити са постојећом школском зградом – ћупријском лепотицом?

Претвориће се учионице у дворане културног центра, музеја, библиотеке… Ко зна, можда ће ту да се уселе државни или општински службеници. Нико о томе још не размишља унапред.

Брзо ће да прође неколико година док се једна основна школа не угаси. Иселиће се лако наставници и оно мало ђака у нове учионице. Центар Ћуприје остаће вероватно без школске зграде.

А ми, деца из центра града, носталгично ћемо да се сећамо своје школе, као што се сећамо и плаже поред Велике Мораве и биоскопа, „Коњопоја“ и многих успомена из младости.