EXCURSION

Загледајући се у прошла времена морамо да признамо да су у нашем завичају боравили разни народи. Сви су мање или више оставили свој траг за будућа времена. Додуше, да ли је овде било и Француза, осим можда витезова у јуришу ка Јерусалиму или у посети Јелени Анжуској, нико са сигурношћу не може да тврди.

Феликс Каниц је пропутовао целом Србијом бележећи податке о народу и обичајима, па из његових путописа сазнајемо и оно што су многи заборавили.

А шта би смо данас могли да покажемо једном странцу, рецимо Французу, који би желео да остане поред Велике Мораве неколико дана?

Код мотела „Стари храст“ би смо га сачекали и зажелели му добродошлицу. А онда би смо га повели у Ресаву, путем преко друмско-железничког моста изнад Велике Мораве, али и изнад кафане „Моравска ноћ“.

Свилајнац је мали град, са неколико хиљада становника. Ту су смештени разни диносауруси, али краси га јунаштво Стевана Синђелића, који је на Чегру пуцајући у буре барута ушао у историју. А у градском центру је и споменик Мари Ресавкињи.

Истина и легенда о девојци Мари, није важно чија је кћер била, сачиниле су култ од њене личности, па је она постала симбол материнства и слободе у Ресави. Споменик је пре једног века извајао Словенац, вајар Иван Зајец, по лику Зоре Милосављевић – Биџић.

Село Војска је родно место епског јунака Стевана Синђелића. А даље, према Великој Морави налази се низ од девет манастира, права Света Гора. Скровити, далеко од непријатељских очију, сачували су аутентичност. Да има бољих путева и путоказа, лако би данас били доступни свим туристима.

Поред села Војска, Радошин, Гложане, … налазе се средњовековни манастири Томић, Јаковић, Радошин, Ивковић, Добреш, Девесиње, Златенац, Буковица и Миљков манастир. Сви манастири припадају Моравској уметничкој школи и потичу из времена непосредно пре и после Боја на Косову.

Путујући поред реке Ресаве долази се до Деспотовца и манастира Манасија, који је задужбина Деспота Стефана Високог, сина Кнеза Лазара. Масивне зидине опасују овај манастир кријући тајну где се налази извор воде и пећина коју имају сви манастири из средњег века. Уколико се открије улаз у скривену пећину, можда ће се пронаћи и благо Цара Душана.

Права лепотица је Ресавска (Дивљаковачка) пећина, која се налази дубоко у недрима Бабине Главе, изнад крашког поља Дивљаковац. Осамдесет милиона година су стварани пећински украси који заслужују сву пажњу посетилаца.

Винатовача је једина прашума у Србији, сакривена на Кучајским планинама, у Горњој Ресави. Букве које су високе и по 45 метара људска рука до сада није секла. Дивље животиње ретко имају прилику да сретну човека, па га се и не плаше.

Велики Бук је има водопада који је препознатљив по називу Лисине. Налази се на падинама Бељанице, на потоку Врело који се улива у Ресаву. Висина водопада је 25 метара, а да није водопада на Старој планини, Лисине би биле српски рекордер.

Нема човека који не пожели да проведе вече и ноћ у једном од преноћишта испод водопада. Буђење уз цвркут птица, са искљученим мобилним телефоном, избистриће ум свакоме!

Река Ресавица је лева притока Ресаве и по њој је назван најмлађи град у Србији Ресавица, седиште рударског јавног предузећа. На излазу из насеља у смеру ка Равној Реци, са леве стране се одваја узани макадамски пут који води ка још једном интересантном водопаду. Прскало је одговарајући назив за место где се вода стрмоглављује низ танку, оштру стену, па се чини да је ту чаролију направио човек.

Рај на земљи постоји!

Валкалуци је рај на земљи. Валкалуци је влашки назив који народ преводи као „тиха долина“, мада би буквални превод био „сточна ливада“. У нетакнутој природи је шумска кућа са брвнаром у којој уживају ловци. Далеко од мобилних телефона, само уз цвркут птица и жубор потока, човек пожели да се никада не врати у „цивилизацију“.

https://stamenkovicdusan.wordpress.com/2017/04/13/divlja-lepota/

Пут преко Пасуљанских ливада до Сењског Рудника је узбудљив сам за себе. Сама помисао да су у овом граду-музеју снимане ТВ серије „Петријин венац“ и „Чизмаши“ уноси у сваког некакав чудан немир и повратак у време када је почела индустријализација Србије. Кустос у музеју уме да дочара тежак живот рудара.

Спуштајући се путем поред реке Раванице, пре уласка у клисуру, путоказ наводи да се обавезно скрене у Сисевац. Обновљени манастир Сисојевац поред реке Црнице је место где се човек запита одакле потиче назив „Црница“. А река је тако бистра и препуна пастрмки које беже из оближњег великог рибњака. Ту су и термални базени и незаобилазно одмориште, па када је свуда около велики снег, купање је могуће као у сред лета.

Река Црница се пробија кроз клисуру ка Параћину, а река Раваница води ка манастиру Раваница и даље ка Ћуприји.

Задужбина Кнеза Лазара и место где се сада чувају његове мошти, плени поглед сваког који туда пролази. Неразумно би било да се овај манастир не обиђе и да се у њему човек не поклони пред саркофагом у коме почива трагичар Боја на Косову.

На излазу из села Сење треба скренути лево путем ка Стубици и Поповцу. Изнад Стубице је изванредна пешачка стаза са видиковцем, а из Поповца се скреће у село Забрега које се налази на почетку клисуре реке Црнице. Ту, у клисури, налази се манастир Намасија, вероватно најстарија монашка задужбина.

Из Поповца пут води ка селима Буљане, Шалудовац, Горња Митница и Извор у коме је манастир Света Петка са домом за невољне. Даље се иде ка излетишту Грза у коме има места да се човек одмори и преспава. Повратак је путем ка Параћину, а онда према Ћуприји и Јагодини.

Морава град ће највероватније да обједини сва три поморавска града која повезује најдужи булевар. У средини је Ћуприја или Равно, српска насеобина стара осам векова, или Хореум Марги, римски каструм.

https://stamenkovicdusan.wordpress.com/2017/04/12/morava-city/

О градовима не треба трошити речи.

Свилајнац, Деспотовац, Параћин, Ћуприја и Јагодина би могли да имају јединствену туристичко-угоститељску понуду и да тако буду лидери туризма у Србији. Овако, свака вашка обашка, не могу да прихвате макар за једну ноћ обичну ђачку екскурзију са 4-5 аутобуса. Нема довољно хотелских соба, нема довољно великог ресторана, нема вредних сувенира из центра Србије, нема….

Наравно, на крају обиласка знаменитости и природних лепота нашег завичаја, винским путем треба вратити госта из Француске до мотела „Стари храст“. У успутној винарији услужити вином Француза је велики изазов. А зашто да не, па и ми имамо и грожђе и вино које је тако добро да Француз одмах заборави на лоше путеве којима смо га прошетали кроз Ресаву и Велико Поморавље.

Били смо на многим ђачким екскурзијама, памтимо све оно лепо што смо доживели, па је можда добро да сада направимо једну малу екскурзију остајући у свом завичају.