БЕЗ ВОДЕ ПОРЕД ВОДЕ

Јеврејска клетва каже: Дабогда имао, па немао!

Тако је и са водом коју и имамо и немамо.

Да није воде, не би било ни Ћуприје. Римљани, а пре њих неки други народи, сместили су своје насеље на ушће Раванице у Велику Мораву. Не случајно, намерно су то урадили на узвишеном платоу који реке никада нису плавиле. Да би утврђење Хореум Марги било безбедно, река Раваница је пролазила поред самог источног зида. А да би насеље имало питку воду, Римљани су изградили водовод до чамбура на Везировцу. За летњиковце и имања у околини, каптирали су изворишта на Немањи и у Сењу, бар тако може да се закључи према остацима водоводних цеви.

Време Турака и Аустроугара није оставило материјалне трагове о начину снабдевања водом становника и војске у утврђењима поред река. Највероватније је да су имали плитке бунаре, јер су подземне воде биле при површини.

Ћуприја је у деветнаестом веку почела нагло да се развија захваљујући најпре касарни и робијашници, а затим државној ергели и државном расаднику. Индустријализација Србије је зависила од угља из Сењског Мајдана, а изградњом железничке пруге Београд-Ниш, као и Ћуприја-Сењски Рудник, створена је и потреба за великим количинама воде за парне локомотиве. Тако је на железничкој станици направљен бузометар, односно специјалан торањ за воду.

Почетак двадесетог века Ћуприји доноси фабрику шећера која је била велики потрошач воде. Праве се нови бунари и цевовод до Велике Мораве, јер је за прање шећерне репе била неопходна вода. Уједно, Чеси доносе и грађански начин живота, поред фудбалске лопте, валцера и других до тада непознаница, варошани Ћуприје упознају и културу становања.

Воду из лавора је најлакше просути у двориште иза куће, али кад куће у улици постају збијене, кад се дворишта смањују, онда се јавља потреба за септичким јамама и сенгрупима. И како тада да бунар буде далеко од комшијиног дела дворишта „иза куће“?

Међу првима у Србији, далеке 1956. године, у Ћуприји је направљен отворени олимпијски базен за пливање. Имао је и скакаоницу, трибине, свлачионице, … и наравно своју пумпу за воду. А воде је било у изобиљу, већ на неколико метара испод површине земље.

Истовремено, за потребе официра у касарни, зидају су стамбене зграде са модерним становима са купатилом. Вода се загревала у бојлерима на дрва и угаљ, тек касније у електричним бојлерима. А вода је долазила из подрума где су били хидрофори. Септичке јаме у двориштима су биле замена за будућу канализацију.

Размишљало се о начину како да градови у Србији добију здраву питку воду. Решење је било у регионалним водоводима. Тако су Параћин и Ћуприја одлучили да се каптира извор код манастира Света Петка у селу Извор. Изграђен је магистрални водовод од азбестних цеви до Карађорђевог брда и ту се вода делила у размери 60 према 40 у корист Параћина, који је био већи град од Ћуприје.

Водовод у свакој кући изискивао је и изградњу канализационе мреже. Сваки грађанин је добровољно ископао бар неколико метара дубоких ровова за широке канализационе цеви.

Након изградње водовода и канализације грађани Ћуприје су 1961. године одлучили да се уведе самодопринос и да се у наредних пет година асфалтира 35 километара улица у граду. Вољом грађана изгласан је самодопринос – од месечне зараде и пензије одбија се сваког месеца по 2%, занатлије плаћају исто тако по 2%, а они са годишњим паушалом 15%, пољопривредни произвођачи одвајају 8% на доходак из претходне године.

Ћуприја је захваљујући самодоприносу била један од првих градова у Србији која је имала водовод и канализацију и скоро све улице асфалтиране.

У Србији су планирани грандомански водосистеми – језера Ћелије, Гружа, Газиводе, Бован… Размишљало се и о акумулацијама на Црници и на Ресави. Ћупричани су се понадали да ће са Ресаве да добијају велике количине питке воде, па су кренули у сусрет – направљен је широки цевовод до Паљана, до каптажа на Миросави. Стари римски извор Немања је повезан са још две бушотине у кориту реке. Прича се да је направљена још једна бушотина богата водом, али су је сељани брже боље уништили у страху да им не пресуше њихова врела.

Водило се тада рачуна и о екологији, да се остави биолошки минимум воде у Миросави, како би се преко лета сачувала риба у реци.

Следећи алтернативни извор снабдевања водом Ћуприје били су бунари поред Велике Мораве, на „Стрелишту“. Дубина бунара је око 50 метара, ни плитко, ни дубоко. И да не може све нормално, одмах се показало. Утврђивана је санитарна зона заштите око бунара, те два ара, те двадесет хектара… А век бунара је око пет година, после се јавља вишак песка и мангана. И опет грешка нечија, бунари се копају један до другог, а у подземљу има воде довољно само за један бунар. Онда проблем за хлорисањем воде и бачвом која је преблизу првим чесмама…

Пошто је Ћуприја избомбардована 1999. године, америчка агенција је понудила помоћ Ћуприји – обезбеђен је новац за решавање водоснабдевања у граду. Брже боље је саграђено филтерско постројење на Немањи и велики бетонски резервоар на брду код Добричева који је требало да врши дневно поравњање потреба за водом. Нажалост, оба пројекта су направљена, али никад пуштена у рад.

И тако, Ћуприја има воду, а грађани је често немају.

Неки умни и стручни људи кажу следеће:

Ћуприји недостају нове количине воде, односно нова изворишта.

Ћуприја има превазиђену водоводну мрежу која тражи реконструкцији и спречавање великих губитака воде.

Ћуприја нема пречишћавање отпадних вода.

То су три велика проблема за грађане Ћуприје, који плаћају један кубни метар (хиљаду литара) воде само 35 динара, колико кошта и једна флаша воде.

Треба ли да се повећа цена воде? Треба ли поново да се уведе самодопринос? Треба ли да се у сваком дворишту поново копају бунари и сенгрупи?

Јеврејска клетва каже: Дабогда имао, па немао!

Тако је и са водом коју данас и имамо и немамо, а сутра вероватно нећемо да је имамо, јер не можемо да се сложимо шта хоћемо и како хоћемо.