ДУГО ТОПЛО ЛЕТО

Није било телевизије у боји, па је већина девојака и жена само замишљала боју очију Бен Квика, јунака серије „Дуго топло лето“. А и неважно је да ли су биле плаво-зелене или зелено-плаве. Због његове фотографије на насловној страни, часопис „Арена“ је био распродат.

Претходна хит телевизијска серија „Градић Пејтон“ са свим обртима око ванбрачне деце, инцеста, предбрачног секса, убиства и самоубиства, покренула је чаршијске приче бацајући у занесак све партизанске филмове. Једино је опстајао ненадани филм за то време „Марш на Дрину“ са првом гласном псовком Љубе Тадића у улози трагичног јунака Курсуле.

Ћупричани су имали две биоскопске сале, „Занатски дом“ и „Кантину“, са укупно 751 седиштем, не рачунајући и велику дворану у тек саграђеном Дому ЈНА у којој су се одржавале разне представе.

Испред сваког филма су се давале филмске новости који су трајале око пет минута и на чијем крају су обавезно приказивани голови најзначајније фудбалске утакмице. Тако се десило да у се у Дому културе у селу Вирине рекламирао фудбалски дерби између Црвене звезде и Партизана.

Скупили су се и стари и млади, навалица је била велика. Ко није имао пара, могао је да добије улазницу у замену за два кокошија јајета. Раде је на благајни продавао карте, а Љубиша их је на улазу у салу узимао целе и опет враћао Радету на поновну продају. Котарица је била препуна јаја.

Почео је филмски журнал и на крају су се видели голови на утакмици. Светло се за тренутак упалило, довољно да се замени филмска ролна у пројектору, и кренуо је некакав каубојски филм. Публика је била збуњена, кренули су звиждуци, а онда се појавио Џон Вејн и све се утишало.

Дуго топло лето је омогућавало Љубиши и Радету да скоро свакодневно обилазе сеоске домове културе около Ћуприје и да држе филмске представе. Слободан Крџа им је позајмљивао запрегу са гуменим точковима коју је вукао Суља, прелепи бели коњ. У гомили сена је био ушушкан кино пројектор „Искра КО-6“ заједно са малим сандуцима у којима су биле филмске ролне. А филмове је обезбеђивао „Раднички универзитет“ који је уједно био задужен за сва културна збивања у општини.

Филмаџије, како су се међусобно називали Љубиша и Раде, били су тек стасали момци жељни бурног живота. Студенткиње које су лето проводиле поред Велике Мораве нису им биле занимљиве. Више им је пријала пажња сеоских девојака и младих жена.

Раде је био светле пути, звали су га Бели, и својим стасом и бојом очију, подсећао је на глумца Бен Квика. Заједно са Суљом, као принц на белом коњу, будио је страсти након сваке одржане филмске пројекције. Повратак из села у Ћуприју би се понекад одужио до свитања.

Валентина из Остриковца је гледајући филм „Грк Зорба“ са Ентони Квином, а можда и разочарана у Белог, пожелела да напусти кућу и крене на југ. Тако је и урадила остављајући родитељску кућу.

Било је летњих ноћи када су се Љубиша и Раде брзо вратили у Ћуприју. Тада би Суљу привезали за црквену ограду, а њих двојица су чекали фајронт на „Плочи“. Онда би оставили Суљу и кренули кроз црквено сокаче у главну улицу до прве пекаре са врућим буреком. У повратку су очекивали да виде најлепшу Руску Циганку из Грофове породице, чије су заносне очи имале смарагдну боју.

Дуго топло лето је измамило многе Ћупричане у Сисевац. Изнад Црнице је била кафана са дрвеним подом на чијој средини се налазио билијарски сто. У близини хотела, поред бунгалова је била летња „шкољка“ за музичаре, а узбрдо, иза „Моста уздисаја“ постојала је биоскопска сала. Извиђачи су имали шаторско насеље изнад одмаралишта ВМА из Београда. Радојко из Задруге је добио задатак да у службени руски „Газ“ укрца Љубишу и Радета и кинопројектор са филмом и вози их у Сисевац.

И све би било изврсно, да оматорели Радојко није морао ујутру на посао. Летња ноћ је трајала прекратко за Љубишу и Радета, па би их Радојко оставио у Сисевцу. Филм би сам заменио у Ћуприји и следеће вечери би опет одлазио у Сисевац.

Ћуприја је те године имала и добру позоришну екипу. А како би могла представа „Свадбени пут без мужа“ да се одигра без Љубише и Радета? Комедија у три чина је била идеална и за туристе у Соко бањи. Потоварили су се сви у аутобус „Елдиса“ на чији кров су ставили сценске реквизите. Стигли су рано, а домаћин им није обезбедио вечеру. Славко Латинац се досетио, па је затражио да у трећем чину буде сценски сервирана огромна тепсија са кајганом. Јадва су сви дочекали да се на крају представе спусти завеса.

Дуго топло лето се завршило. Почела је нова школска година. Студенти су отишли у Београд. Летња башта на „Плочи“ је затворена. Корзо је престао и Ћупричани су наставили да гледају телевизијске серије. За једну од 451 биоскопске карте у „Занатском дому“ се за добар филм чекало у дугачком реду.

Филмаџија Љубиша је предао ћупријском музеју оно што је највише волео:

Видео клип са предавања у Ротари клубу у Ћуприји: