ПРОКЛЕТСТВО

 

Има ли спаса од проклетства?

Велика Морава је највеће српска река. На њеним обалама вијугају путеви који одвајкада повезују Европу и Азију. Смењивали су се овде разни освајачи. Стваране су и рушене цивилизације. Много је гробова овде остало.

Земља је здрава и плодна, родородна. Камен да бациш уместо семена, опет би све изникло. Уме Велика Морава да поплави, али зато и да остави за собом њиве које не треба ђубрити, само наводњавати.

Сунце и киша се смењују без монсуна, и топло је и хладно колико се само пожелети може. Нема урагана, нема разорних земљотреса, нема змија и акрепа… Рајска земља!

А опет се поред Велике Мораве живи просто, без богатства духа, без жеље за стварањем.

Није да се не рађају талентована и вредна деца, напротив. Само што беже што даље од Велике Мораве. А онда, када себе остваре на неком другом месту, носталгично се сећају детињства и завичаја.

Па поручују из белог света како не могу да схвате зашто је Велика Морава толико запуштена, зашто се не користи за производњу електричне енергије, зашто на обалама не постоје велики рибњаци и фабрике рибљих конзерви, зашто на реци нема једрилица, водених скутера, чамаца свакојаких… Зашто се највећа српска река не користе за наводњавање околних поља, зашто … много има зашто без одговора.

Чеси су пре више од стотину година направили фабрику шећера баш у сред Великог Поморавља само зато што су знали да овде може да роди најслађа шећерна репа.

Италијан је пре више од стотину година направио месну индустрију не очекујући да ће касније домаћа власт да га прогласи народним непријатељем и све му одузме.

Пре више од стотину година је овде била Европа у малом

И фабрике пива више нема, као ни штофаре…

И поново би овде да дођу и зидају Ирци, Немци, Турци, Кинези…

А Велика Морава и њиве на њеним обалама и падине на околним брдима и планинама нуде фабрике за прозводњу пекмеза, ајвара, киселих краставчића…, вина и ракије…, киселог млека, качкаваља, путера… Богата је земља, богатија од многих у свету где живе неки други народи.

Неко је рачунао да би Србија могла да нахрани стотине милона људи.

Али постоји неко проклетство у људима које им не да да раде и живе поред своје Велике Мораве.

Нека комшији цркне крава – ја немам корист, али он има штету!

Много пута је уз злуради осмех изговорена ова клетва. Успех је неопростиви грех!

 

Пре стотинак година у „Моравском гласнику“ објављен је чланак:

„… У сваком послу Ћупричани су се до сада показивали несложни. Што је један хтео да чини, други је пошто-пото рушио, сметао. Када је неко мислио само добро своме месту, други су се бунили и протестовали: „А што баш он то да чини?“

Како је то изгледало свако се сећа од онда када смо били изгубили сва надлештва. Ћуприја једно време беше „велико калдрмисано село“. Жупанијско место, центар Моравског округа, а затим ништа. Ни срез нисмо имали…

Параћин, а нарочито Јагодина, почеше нагло да се уздижу. Код њих не беху онолика трвења и неслоге. А ми? Ми смо се бринули ко је у општини, ко је у неком друштву и зашто и како. Варош беше замрла, а сва та међусобна трвења осећали смо ми грађани на својим леђима. Један угледни грађанин, како смо касније сазнали, био је чак поднео и молбу општини, да се Ћуприја прогласи селом. И ту своју молбу, кажу, поткрепио је доказима. Видео човек какви смо, па зашто не бисмо своју варош прозвали селом. Јер и многа села беху напреднија од наше Ћуприје. То беше пре неколико година…“

Да ли је неко давно проклео људе који живе поред Велике Мораве да буду несложни, да не користе оно што им сам Бог нуди: воду и плодну земљу – Рајску земљу?

Постоји ли проклетство?