ЗАВОДЉИВА НАТАЛИЈА

 

Очи плаве боје имају и Германке и Словенке. Додуше плавојке могу да имају смрзавајући поглед као поларни лед, а могу да буду и извор жарке топлоте.

Наталија се родила у Србији у мешовитом браку. Отац јој је био пореклом из села подно Јухора, а мајка је са својима дошла након Октобарске револуције из далека, из града који се налазио између Црног мора и Кајспијског језера. Отац је био светлог тена и тамних очију, а црнокоса мајка је имала зелене очи. Из чудне генетске комбинације изродила се Наталија. Како је одрастала, тако је свима било јасно да ће да буде изузетна лепотица.

Живели су поред железничке пруге, близу фабрике шећера. Наталија је као и свака девојка у то време завршила школу намењену домаћицама.

Тог првог лета након изгубљеног Априлског рата, у коме је њен отац пао у немачко заробљеништво, Наталија се некако сналазила да опстане са својим млађим сестрама и мајком. Ујак није био против нове власти, напротив, па их је помагао колико је могао.

Немачки војници су направили обруч око Ћуприје, јер су штитили железничку пругу Београд-Ниш и посебно узану пругу Ћуприја-Сењски Рудник одакле се свакодневно допремао угаљ. Ту се налазила и брикетница. Посебан индустријски колосек је био намењен за утовар и истовар робе за потребе немачке војске. Због више диверзија на пругама један немачки војник је ту стално стражарио.

Ноћ је била топла, баш топла. На кућама су узалуд били отворени прозори, промаје ниоткуда.

Зачуо се прасак. Опалила је пушка.

Немци су одмах укључили сирену за узбуну. Војничка вика, пиштаљке, лупа цокула, … Нико више није могао да спава.

И жандари су дошли. Чим је свануло почело је испитавање мештана. Да ли је неко нешто видео, шта је ко чуо, питања и питања.

Мушкарци и жене су одмахивали главом. Не, нико није знао шта се дешавало те ноћи.

Око поднева је стигао немачки камион и војници су почели да хапсе мештане. Одвезли су их у подрум зграде у којој је била смештена општинска управа. Прочуло се да је један немачки стражар убијен поред железничке пруге недалеко од ложионице. За одмазду је требало да буду стрељани таоци. Педесет за једног.

Сутрадан су сви пуштени кућама.

Данима није било објашњења шта се то заправо догађало.

А онда се прочуло.

Млади немачки војник, који је био одређен да буде у стрељачком воду, признао је да је он те летње ноћи постао убица другог војника.

Једноставно био је заслепљен љубомором. Лепа Наталија није више била само његова љубав. Није могао да поднесе да се она ноћу састаје и са другим војницима. Био је довољан само један метак да убије стражара који је грлио Наталију. Могао је тада да пуца и на Наталију, али једноставно није. Док је Наталија кроз мрак трчала својој кући, убица се мирно, да га нико не примети, вратио међу своје. Пошао је онда са осталима и он у потеру.

Помисао да ће педесет недужних Ћупричана да буде стрељано због њега уздрмало га је. Зар и он да пуца у немоћне људе? Није то исто као када јуришаш на непријатеља. Морао је себи да олакша терет. Признао је да је баш он пуцао. Покајничи је тражио опроштај.

А Наталија?

Те јесени је отпутовала возом у Београд. Није се више враћала у Ћуприју.

Написано по истинитом догађају у Ћуприји, само су одређене појединости измењене.