ШЕТЊА ИШЧЕЗЛИМ УЛИЦАМА

Некада је у сваком месту постојао корзо.

И млади и мало старији су предвече волели да се прошетају главном улицом у Ћуприји. Момци би обично стајали са стране, а девојке су пролазиле између њих. Погледима су се сударали.

Из летњих башти градских кафана би се ширио пријатан мирис роштиља…

Заљубљени парови су кришом одлазили у мрачне делове парка поред Раванице и Велике Мораве не плашећи се досадних комараца.

И тако су године неповратно пролазиле.

Тротоар поред зграде Гимназије није служио за корзо. Њиме се пролазило само када се ишло у биоскоп „Занатски Дом“. А биоскоп је саграђен поред Гимназије на месту празног дворишта са доње фотографије.

Корзо је био испред зграде основне школе, зграде која је једна од најстаријих у Ћуприји, јер потиче са краја деветнаестог века, из 1890. године.

Затим се шетало поред парка у центру града у коме доминирају два споменика посвећена настрадалима у Великом рату и у Другом светском рату.

Пре парка на истом месту је била градска пијаца. Данас се мало ко сећа лепе зграде „Пијачне управе“ која је порушена да би се направио слободан простор за нови Дом ЈНА. Смешно је што Војска Сбије данас од Ћупричана тражи новац за откуп зграде коју су Ћупричани направили.

А баш ту, где је сада Дом ЈНА, налазио се хотел „Уједињење“ у коме су одржаване први биоскопске представе у Ћуприји.

Прва модерна вишеспратница у главној ћупријској улици направљена је десетак година пре Дома ЈНА.

А пре Дома ЈНА направљена је зграда коју сви звали „Нови Дом“ по продавници намештаја у приземљу.

Наравно, са „Новог Дома“ се пружао диван поглед на главну ћупријску раскрсницу, док се у даљини видео огроман димњак фабрике шећера. Данас се ту налази градски трг са фонтаном.

Низале су се нове зграде с друге стране главне улице, али поред њих се нико није шетао.

И поред прве самопослуге се није корзирало. Кажу да је Београд добио прву самопослугу на Цветном тргу само мало пре ове ћупријске која је по свој прилици била друга самопослуга у Србији.

А после је у центру направљен хотел „Равно“ и велика робна кућа поред њега.

Тома Кекер, улични фотограф, многе је овековечио у летњој башти испред хотела.

Главна улица је сваке вечери освежавана. Било је то право прање улице, а не само „прскање водом“, због којег су бициклисти бежали на тротоар. А тада нико није ни помишљао да вози бициклу на тротоару, само да се зна!

Клинци и клинцезе су се возили на бицикли на сада већ заборављени начин.

Заљубљени парови су време проводили у паркићу поред зграде музеја, који није био осветљен. Додуше овај паркић и данас није осветљен.

О ћупријским кафанама, биоскопима, уличним парадама, слетовима, … посетама друга Тита… и много чему… већ сам писао.

Данас су остала само сећања и избледеле фотографије.

Фијакеристе у Ћуприји је за сва времена усликао Гаја.

Аутор текста: Душан Стаменковић