ЗОСИМ

 

Пут је водио уз десну обалу Црне реке која је вијугала испод планине са оштрим врхом који се беласао и лети због стрмих стена на којима ништа није могло да расте. Радници су поправљали камену подлогу коју је бујица однела претходних дана. Зосима су болела леђа од јахања на коњу и једва је чекао да нађе разлог да се заустави и предахне.

Војници су лежали у хладу испод дрвета и надгледали су групу црних робова. Када им је пришао Зосим је препозано неколико војника који су стално били стационирани у каструму Хореум Марги. Поздравили су се уздигнутом десном руком.

Заповедник је устао и пришао Зосиму да му помогне да сјаши са коња. Дао му је одмах писмо. Рекао му је да га је очекивао, јер је знао да треба да се врати из Феликс Ромулијане у којој је боравио у свештеничкој мисији. Замениће му и коња и даће му пратњу од два војника пошто га очекују у Хореум Маргију.

Император је заједно са Папом одредио да се у Сардици, која је била крајњи град на истоку Западног царства, град у коме је почињала владавина цара Истока, окупе свештеници на сабору чији ће домаћин да буде дукљански митрополит Басус.

У писму је наведено да ће из Виминацијума у Хореум Марги да дође митрополит Аманцијус да би одатле заједно се епископом Зосимом наставио пут ка Наису где ће да их сачека епископ Гауденцијус. У Наис би требало да пристигну и други свештеници са простора од Јадранског мора до Наиса.

Знао је Зосим од раније да се планира помесни сабор Сардички, па није био изненађен.

Након смрти цара Констатина Великог, који је био присталица одлука Првог васељенског сабора одржаног у Никеји осамнаест година раније, било је неопходно да свештеници удруженим снагама наставе борбу за хришћанске вредности.

Још је у свежем сећању био последњи велики и најсуровији прогон хришћана који је наредио цар Диоклецијан четири деценије раније. Константин Велики је за време своје владавине донео суднбоносну одлуку да преузме хришћанску веру и тако створи пут монотеистичкој религији.

Епископ Зосим је кренуо брзо ка Хореум Маргију. Надао се да ће тамо да се сретне и са свештеницима са Рудника који су користили пут од Сирмијума преко реке Саве до Велике Мораве.

Прелазећи планински превој угледао је у даљини карактеристичан врх Јухора испред кога је у долини бљескала површина Велике Мораве. Радовао се скором доласку у римски војнички логор у коме је било седиште његове Епископије.

Пет дана касније у Хореум Марги стигао је из Виминацијума Митрополит Амант. Донео је вест да ће у Сардику да пристигну и владике из Солуна, Скопља, Улпиане, Скадра… Запад би требало да представљају епископ Осиус и свештеници латински и грчки који признају власт Рима.

Сачекали су Зосим и Аманцијус епископе из Сирмијума и Сингидунума и онда су скупа кренули ка Наису.

Код миљоказа у средишту Хореум Маргија, недалеко од моста на Великој Морави, приређен је свечани испраћај свештеника. До Наиса су са њима били и легионари.

Пут ка Наису није био безбрижан, јер су свештеници очекивали да ће у Сардики да настану велике расправе. Плашили су се подела унутар цркве.

Тако је и било.

Одлука сабора у Сардики је постала темељ за све будуће спорове између две цркве и њихових верских вођа. Подела територија је постала предмет ратова и нетрпељивости унутар цркава и на Западу и на Истоку. Црква се поделила као и царство, одвојена је црквена власт од цивилне власти.

Епископ Зосим се из Сардике вратио у свој Хореум Марги. Разумео је да настале поделе никоме неће да донесу срећу.

Након две године одржан је нови сабор у Милану. Опет поделе на Исток и Запад. И још две године су прошле до другог сабора у Милану. Али на том другом сабору били су присутни само свештеници који признају превласт Рима.

Варвари нападају римску империју и долази до страдања градова. Уништени су Виминацијум, Хореум Марги… Епископије се не спомињу све до 879. године. Тако пада у заборав и епископ Зосим који је живео у Хореум Маргију.

Раскол између Истока и Запада је настављен.

Аутор текста:

Душан Стаменковић