ЖАРКОВ ОКТОБАР

 

Почетак јесени је скоро увек кишовит, па човек има утисак да долази некакав крај. Додуше берба грожђа и печење ракије уз мезетлук поправљају расположење, па октобарска меланхолија лагано нестаје.

Немац Петер је у октобру месецу прве године двадесетог века постао отац. Родио му се син Жарко. Тада је Петер променио своје презиме и постао Протић. Осећао се поред своје Шумадинке као прави Србин.

На периферији Крагујевца је Пера имао свој млин за жито. Када су му то услови дозволили модернизовао је млин, па је тако међу првима у Србији постао власник електричног млина. Своју марљивост и труд на послу, као и упорност, пренео је на свог сина Жарка.

Тешко је било православном Немцу у Крагујевцу током Великог рата, дани су били опасни. Људи су се плашили и војске и смртоносних вашки. Чинило се да је ипак најтеже било сачувати мушку децу која су стасавала за пушку.

Жарко је био наочит момчић, радознао, лепо васпитан. Школске оцене су му били високе, па је лако започео студије на Правном факултету у Београду. У најкраћем року је положио све испите.

Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца је условљавала да државни службеници морају почетак радног века да одраде у некој недођији. Тако је и Жарко започео каријеру у подножју сурових врхова Проклетија. Иако је у напредном свету капитализам био преовлађујући, у јужним деловима Србије још увек се постојали феудални односи. Жарко је поштовао бега, па су и локални становници уважавали Жарка.

Млади државни службеник је волео на коњу да обилази Метохију. Није се плашио људи, а за звери је носио пиштољ. Скоро да се одомаћио међу Шиптарима.

Херцеговци су тих година почели да се досељавају уз помоћ државе која им је обезбеђивала кућу, земљу, бунар и две краве. Жарко је разумео револт староседелаца. Стари бег му је дао савет – убудуће да седи поред прозора леђима окренут ка зиду. И да зна да ће петролејка да се угаси одмах након првог пуцња.

Добио је Жарко пратњу два жандара наоружана пушкама.

Није се више осећао безбедно и убрзо је нашао посао у свом Крагујевцу.

Уследила је женидба и рађање кћерке. Све је наговештавало срећан живот младе градске породице.

И када се најмање надао Жарко је осетио сву немоћ човека. Туберкулоза је октобарских дана узела још два живота и оставила Жарка да самује.

Дани су се безлично ређали. А онда је почео рат. Немачка војна команда је брзо формирала нову власт. Краљевина Југославија се претворила у Србију између Саве и Дунава на северу и Велике Бугарске на југу. Хтели су Бугари и десну обалу Велике Мораве.

У Крагујевцу је живот организован под новим условима. Жарко је обављао општинске послове. Школе су радиле. Сељаци су долазили на пијац. Све је деловало некако организовано, као да није рат.

А онда, једног октобарског раног јутра, док је корачао улицом идући на посао, у сусрет му је дошао општински курир.

„Господине Протићу, вратите се одмах кући, Немци све хапсе и одводе у Шумарице!“

И Жарко се вратио кући. Примирио се неколико дана док је слушао митраљеске рафале.

У канцеларији га је чекало решење за ново радно место у Аранђеловцу. Размишљао је шта да ради. Отац му је дао савет: „Боље је да будеш жив у Аранђеловцу, него да нестанеш у шуми. Био сам у твојим годинама када је почео Велики рат и само сам желео да се што пре заврши и да ја са вама жив дочекам крај рата.“

Власт је сласт, али никада не траје дуго.

Жарко се у Аранђеловцу трудио да остане неприметан. Није учествовао у кафанском дружењу колега. На заједничким фотографијама са Немцима увек је стајао иза неког крупнијег од себе. Слободне дане је проводио код оца у млину наглашавајући да му је отац стар и болестан.

Уследила је опет промена посла. Упућен је из Аранђеловца у Кладово.

На Дунаву је зима била ледена. У изнајмљеној соби није имао дрва за ложење, па је тражио да се у његову канцеларију донесе један кревет. Тако је могао да се дружи са ложачем, старијим сељаком који је био рањаван на Солунском фронту. Разумео је јад многих ратних инвалида које је држава заборавила.

Немци су намеравали да Цигане са Дунава одведу у логор и многе стрељају као таоце. Жарко је добио списак евидентираних житеља из неколико ромских насеља. Спремала се рација и њихово хапшење. Знао је да ти људи нису ни комунисти, ни партизански јатаци. Њихов грех је био што су Цигани.

Једино што је могао да уради било је да свог ложача пошаље под хитно у Циганску малу и да их упозори да ће у рано јутро немачки војници да направе рацију и похапсе све са списка.

У октобру месецу 1944. године било је свима јасно да ће Трећи рајх да доживи пораз и да се крај рата приближио. Руска Црвена армија и партизани ослобађају место по место у Србији. Државна власт се распала, а нова још није успостављена. Почела су суђења без суда. Хапшени су виђенији грађани, трговци, адвокати, професори.

Жарко је тражио спас за себе. Сетио се Цигана и они су се сетили њега. И тако је пресвучен у рите са чергарима који су водили мечку кренуо на дуг и неизвестан пут од Кладова до Крагујевца.

Отац га је сакрио у кући.

Прошло је само неколико дана када се зачуло јако куцање на улазним вратима. Појавио се партизански официр са изгланцаним дубоким чизмама. Тражио је Жарка.

„Чика Перо, верујем да се Жарко вратио кући. Радио сам годинама у вашем млину и знам да сте добри људи. Жарко је на списку окупаторских слугу и зато нека се примири у кући. Немој да се појављује неко време, бар док се не формира нова општинска власт. После ћемо да видимо како ћемо.“

Опет су у Крагујевцу почела стрељања. На кућама су окачени нови црни барјаци. Није се знало где су гробнице, нити ко је у њима сахрањен, боље речено бачен. Људи су избегавали да се по мраку крећу ка периферији, нарочито путем ка Јагодини. Егзекутори више нису били немачки војници, него комшије из улице.

Пошто је Жарку умро отац, он се одрекао наследства у корист младе државе. То је посебно ценио Народни суд када је утврђивано да ли је и Жарко био ратни злочинац.

Savez Komunista Srbije

Школску диплому, знање и стручност, нико није могао да одузме Жарку. Отишао је из Крагујевца у Београд и почео да ради у државном предузећу. Оженио се Милицом, колегиницом његових година која није могла да има пород. Навикавши на скроман живот није му сметало што не може да буде руководилац у предузећу. Уместо црвене партијске књижице, имао је „досије“. На срећу, његова жена је потицала из угледне породице, па су тако пред пензионисање заједнички добили стан у новој згради на Карабурми.

Kumbor

Са мало уштеђевине Жарко и његова Мица направили су скромну викендицу у Кумбору код Херцег Новог. Од маја месеца до октобра су били на мору. Тачно у 12 сати би почињали ручак. На плажу су одлазили када сунце буде изнад Њивица. Увече су ишли рано на спавање, али су зато ујутру устајали чим сване. Мица је старачким ходом ишла у Зеленику на пијацу и у продавницу, а Жарко би сређивао цвеће око викендице… И тако су дани пролазили.

Оставио је иза себе Жарко многе стихове и кратке приче. Објављивао их је у разним часописима и дневним новинама. Неке је читао само блиским пријатељима – „На острву Раб, даме лече свраб…“

Жарко је изненада преминуо када су се вратили на Карабурму. Био је октобар месец, 86. по реду у Жарковом животу.

Октобар месец је као и сваки други месец, људи се рађају и умиру. Само је за Жарка октобар био посебан месец.

Жарко и Милица су сахрањени у породичној гробници на Варошком гробљу у Крагујевцу.

Advertisements

One thought on “ЖАРКОВ ОКТОБАР

Add yours

Оставите коментар:

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

Create a website or blog at WordPress.com

Горе ↑

%d bloggers like this: