Момци и девојке би да мењају свет. Не онај свет око себе, него цео свет. Тако је одувек било.
Када изродиш децу онда ти брига за породицу постане нешто најважније. Гледаш и видиш све, али светске неправде су далеко од тебе. Рађају се млади, па нека они буду револуционари. А старост и мудрост иду руку под руку.
И када те нешто многе убоде, сачекаш до јутра да видиш шта је најпаметније да чиниш.
На Сувој планини испод врха Соколов камен постоји село Ћелије са погледом на Запад. Има ту неке симболике, јер су људи стално одлазили на Запад. Нико или скоро нико, није имао жељу да се врати. Чак ни у пензионерским данима. Додуше, неки су покушавали да преуреде кућу коју је сазидао пре стотину година њихов деда и да уживају у предивним заласцима сунца.
Узаним и стрмим асфалтним путем од Дуге Пољане трговац из Гаџин Хана је у село доносио хлеб и дневну штампу и све остало по наруџбини. Долазио је два пута недељно. Довољно за неколико десетина мештана. А викендом су стизале и Нишлије, па су и они бринули о усамљеницима у селу.
Дешавало се да радним даном у подно села наиђе колона путничких возила. Напред је ишло погребно возило. Сада је постало нормално да се људи сахрањују у свом селу, јер је одржавање гробља у Нишу прескупо.

Село је имало цркву још у времену прве српске државе. Поред те урушене малене цркве у претпрошлом веку је сазидана нова велика црква, а ту је била и лепа школска зграда. Међутим одавно нема деце у селу. Већ се заборавио плач беба. Додуше нема ђака и у многим селима у Заплању.
Песник Бранко Миљковић (1934-1961) је желео епитаф „Уби ме прејака реч“ и заиста тако и пише на његовом споменику. Није се снашао у свету око себе.
„Човек загледан у свет има пред собом две алтернативе: да осети своју ништавност или да се диви. Дивљење нас изједначује са оним чиме се дивимо. Поезију сам почео да пишем из страха…“

Бела овца међу црним или црна овца међу белим – свеједно је.
И Око Соколово је постао симбол, па има и споменик на главном тргу у Гаџин Хану. А ако питате млађе да вам кажу какав је то симбол, почеће нервозно да се чешкају по глави.

Дуго, скоро до студентских дана, нисам разумео шта ми отац поручује када каже: „Кој` те пита бричи ли се владика!“
Данас, у доба интернета и друштвених мрежа, покушавам да објасним млађем сину значење ових речи.
Не слуша ме, он би да мења свет. А ја му уопште то не браним.
Сам себи личим на оног старца из филма „Кабаре“ који седи за столом и клима немоћно својом главом док око њега сви певају вођи.
Вође се смењују, без обзира колико им много народ пева. А пева им увек из свег гласа.
Да ли си бела овца међу црним или си црне овца међу белим, није важно.
Бричи ли се владика?
Кој` те пита.
аутор Душан Стаменковић
унук баба Васке
Lepo,Dule.A sto se tice menjanja sveta ne vidim da su mladi nesto agilni.Ili znaju nesto sto mi nismo i njihovim godinama.
Свиђа ми сеLiked by 1 person