БИЦИКЛИСТИ

Обилазећи један музеј о саобраћајним средствима у Холандији запазио сам серију двоточкаша различитог изгледа и намене. Биле су то некада веома коришћене бицикле или бицикли или бицклови, све зависно од локалног говорног подручја. Стицајем околности почетком трећег миленијума људи су више силом, него милом, морали да се одрекну задовољства које су им пружале бицикле.

Због смртоносне пандемије вируса који је изненадно десектовао становнике на свим континентима, државе су предузимале свакојаке мере заштите својих грађана. Пре свега је здравствени систем требало заштити од распада, јер је број оболелих био неочекивано велики. Зато су увођене многе забране, све у циљу да се сачувају животи грађана и истовремено да привредна производња не престане.

Нахважније је било да се избегавају социјални контакти, да се људи налазе удаљени једни од других бар два метра. То је истовремено значило да грађани не користе јавни превоз, односно да избегавају гужву у метроу, у аутобусима и трамвајима.

Одлазак на посао или у школу бициклом је био веома препоручљив.

И тако се отишло у неочекивану другу крајност.

Одједном су се на улицама нашли и старци и деца који су неуморно окретали педале на својим бициклама. Тандеми за више особа су постали веома популарни. Додуше, било је и оних који су имали бицикле на електрични погон.

Бициклисти су се провлачили између путничких аутомобила и ретких аутобуса. Мењали су саобраћајне траке, паркирали се било где. Нису много марили за саобраћајне прописе, јер су знали да полицијске видео камере нису могле да их идентификују.

Старци су почели да користе и тротоаре за вожњу на бициклама. Повремено би се међусобно обарали, али су све чешће имали контакт са немоћним пешацима. Понајмање је било страшно када бициклиста закачи пешака по руци, па му избије скупоцени телефон из руке који падне на тротоар и разбије се.

Бициклисти су постали најрањивији део становништва. Падајући са бицикле ломили су руке и ноге, често кукове. Било је безброј крвавих глава, сломљених носева. Одједном су болнице имале више пацијената са преломима костију од оних који су због смртоносног вируса имали запаљење плућа и обавезну механичку вентилацију плућа.

Лекари епидемиолози су у телевизијским емисијама морали да уступе место експертима за безбедност саобраћаја на улицама и тротоарима.

И наравно, као и сви други експерти, тако и ови саобраћајни, имали су јединствен предлог: Да би се избегле саобраћајне незгоде у којима учествују бициклисти неопходно је забранити вожњу бициклама!

Законодавна и извршна државна власт је морала да послуша мишљење разних стручних агенција и комитета за безбедност и да реализује забрану саобраћаја за све бициклисте.

Полиција је изашла на улице и почела да кажњава бициклисте.

У Индији су полицајци користили бамбусове мотке којима су млатили по бициклистима.

У Италији су карабињери постављали преко тротоара специјалне траке са бодљама које су бушиле гуме на бициклама.

На брдовитим путевима на Карпатима румунски полицајци су постављали попречне баријере тако да више није било могуће ни узбрдо, а још мање низбрдо, да се возе бицикле.

У Србији су најпре увели целодневну забрану кретања бициклистима, али су после попустили, релаксирали су забрану. Било је најпре дозвољено да се бицикле гурају поред себе, јер су многи користили бициклу да на њој возе пуне торбе зелениша купљеног на пијаци. Касније је старијима од 55 година омогућено да рекреативно возе бицикле на шумским и пољским путевима.

Углавном је скоро у целом свету остала на снази законска забрана вожње бициклама. Бунили су се многи, грађанска удружења су наводила да је то кршење уставних слобода, да то наноси велику штету привреди итд.

Наравно да су произвођачи аутомобила трљали задовољно руке, а са њима и нафташи. Довитљиви Кинези су одмах осмислили летећа превозна средства за једноу особу, била је то мешавина „скочка“ на млазни погон и машине која је имала пропелере.

Експерти за безбедност саобраћаја су били веома задовољни, чак су појединци били предлагани за разне врхунске награде. Нобелов комитет је измислио нову „Нобелову награду за безбедност саобраћаја“.

Више нису постојале саобраћајне незгоде са бициклистима, више нису бележени смртни случајеви са бициклистима. Ту и тамо би се у великим градовима појавила некаква појединачна повреда настала на собним бициклама које су служилe за одржавање физичке кондиције.

Бицикле су отишле у музеје, у забите сеоске шупе или у подруме великих кућа. Нису више могле да се нађу ни на отпадима. Произвођачи гума за бицикле су одавно уништили калупе. Престала је и потреба да државна власт законодавно регулише кретање бициклама.

Холандски музеј је имао највећу збирку свакојаких бицикли. Обећао сам себи да ћу поново да га обиђем, јер је веома занимљив и подсећа на нека стара времена када су земљом владале пандемије.

Узгред ћу можда да обиђем још неке музеје у којима је остала забележана победа струке и  државне политике. Врло је интересантан музеј посвећен шљивовици које више нема, јер је струка уочила веома негативне последице жестоких алкохолних пића. Наиме, после само неколико попијених чашица ракије, људи би постајали куражнији и слободније су псовали власт. Због тога су државне власти одлучиле – нема ракије, нема проблема!