ЋУПРИЈСКЕ УЛИЦЕ – РАДЕ СИМОНОВИЋ

Обичан свет у Србији још није у потпуности разумео све карактеристике неолибералног капитализма, а још мање корпорацијског. Зато је скоро немогуће објаснити колико је тешко било живети у последњим данима Краљевине Југославије.

Након првобитне акумулације капитала у Србији, која је настала након завршетка Великог рата, када је постало јасно да су се ратни профитери и сви они који су се бавили пословима државног монопола енормно обогатили, радничка класа је била најугроженији део друштва. Земљорадници нису имали значајне вишкове производа, занатлије су преживљавале, а радници који су углавном радили у малим фабрикама били су више гладни него сити.

Синдикалне организације су почеле да се формирају широм краљевине. Ћупријски графичари су 1937. године направили подружницу Савеза графичких радника Југославије која је била на линији УРС-ових синдиката. Чланови ове синдикалне организације су били углавном веома млади људи, радници и шегрти. Један од њих је био и Радомир Раде Симоновић Штиглица.

Током 1939. године слободоумнији ђаци ћупријске Гимназије су се придружили радницима. Спремљен је био и позоришни комад „Издајица“ у коме је женску улогу добио Раде Симоновић. У марту месецу су имали и гостовање у Деспотовцу. Активност младих Ћупричана је запажена у Београду и врло брзо је у Ћуприји формирана локална организација Комунистичке партије. У подмалтку се нашао и Раде Симоновић.

Почео је Други светски рат и било је јасно да мора да се пружи отпор фашистима. Тада је у Ћуприји радила фабрика шећера и било је сасвим нормално да се пружи свака подршка Масарику и избеглицама из Чехословачке. Летак против фашизма и капиталистичког режима у Ћуприји је растурао и Раде Симоновић, који се све више истицао својим идејама.

Насупрот младим радницима и гимназијалцима били су припадници Љотићевог збора. На скупу у кафани Дарданели 9. јануара 1941. године био је присутан лично и Димитрије Љотић, кога је пратила његова гарда обучена у црне кошуље и наоружана хладним оружјем и гуменим палицама. Тада је наступио први отворени сукоб између две групе људи са супротним идејама о радницима и њиховом тешком животу.

Уследила је Хитлерова агресија на Југославију и цепање краљевине. Током јула и августа месеца формирана је партизанска чета на подручју Ћуприје и Параћина и то у манастиској воденици на реци Раваници недалеко од Ћуприје. Међу првим борцима је био и Раде Симоновић.

Средином септембра месеца већи део ове партизанске чете је заробљен поред реке Грзе и спроведен је у Ћуприју. Уследило је масовно стрељање на зиду основне школе у центру Ћуприје.

Стрељањем је руководио — командовао лично Карло Верлогер. У белим рукавицама, парадно обучен, у црној СС униформи, најпре је прочитао пресуду немачког преког суда којом се сви осуђују на смрт. У шестој групи за стрељање био је и Раде Симоновић.

Када је стрељање завршено, Карло Верлогер је театралним покретом скинуо беле рукавице и бацио их у локву крви која се сливала са дасака на зиду.

Од свих стрељаних партизана одвојено је њих шест и обешено на стубове крај Раванице. Остали су да висе неколико дана, а фолксодјчери и њихове породице пролазили су поред њих и пљували их. Међу издвојенима и обешенима био је и неустрашиви Радомир Раде Симоновић Штиглица.

О овоме стрељању објављено је званично саопштење на немачком језику:

„У Ћуприји обешено 35 устаника”.

Занимљив је и израз — термин „устаника”, што је реткост у терминологији фашиста, који су све устанике називали „бандитима”.

У знак сећања на Радета Симоновића после Другог светског рата улица Проте М. Поповића, која се налази између зграде Гимназије и биоскопа „Занатски дом“, добила је назив по њему. На згради Гимназије налазила се спомен плоча, а у улици је било и спомен обележје са бистом народног хероја Јоце Милосављевића.

Времена се мењају. Капитализам се вратио у Србију. Угашене су некадашње велике фабрике, гигантска предузећа више не постоје.

Радничка права више нису угрожена, синдикати су постали само формални партнер послодавцима. Нема више незадовољних, власт има општу подршку свог народа. Једноумље и фашизам двадесетог века су нестали…

Прошло је 75 година од завршетка Другог светског рата. Свет слави победу над фашизмом.

Улица у Ћуприји више не носи назив по младом бунтовнику и борцу за радничка права Радомиру Радету Симоновићу Штиглицу.

Нема више ни спомен бисте која се налазила између зграда гимназије и биоскопа у такозваном „Пролазу“ (улица Проте М. Поповића) који је након изградње прве официрске зграде постао улица са називом по Радету Симоновићу.