ЋОРАВА КУТИЈА

 

Морало је да прође неколико деценија, па да се филмски радници осмеле да прикажу народу како се некада гласало помоћу ћоравих кутија. Они који су били у прилици да заиста након Другог светског рата гласају помоћу гумених куглица, гледајући филмове вртели би само главом плашећи се и мртвог друга Тита, а ови млађи су се смејали. Глумац Богдан Диклић као Буђони остао је упамћен како седи у отвору испод гласачких кутија да би премештајући гумене куглице из кутије у кутију одредио победника.

Једини вишестраначки избори у комунистичкој Југославији одржани су крајем 1945. године, али и тада се гласало само за једну опцију – за „Народни фронт“ на чијем је челу био Тито. Предратне монархистичке странке се нису кандидовале. У политичком животу Србије у Краљевини Југославији – Демократска странка, Народна радикална странка и Савез земљорадника одбили су да пријаве листу за изборе.

Уочи расписаних избора Ђилас је на митингу у Београду изговорио: „Ту смо опозицију у рату тукли не гуменим, него оним правим челичним куглицама.“ Све је било јасно!

На изборима је након пребројавања гумених куглица утврђено да је победио друг Тито, односно „Народни фронт“ иза кога је била Комунистичка партија Југославије.

Начин гласања се најбоље описује у једном упутству како да гласају слепе особе: Кад слеп гласач дође дође председник бирачког одбора, пошто бирач добије гласачку куглицу, привешће слепог бирача до једне гласачке кутије, казати му за кога она прима гласове и довести му руку са стиснутом шаком у којој се налази гумена куглица до отвора кутије, потом ће му рећи да руку потпуно завуче у кутију, па онда да оде до друге кутије и да тамо исто тако завуче руку. Након тога бирач отвара шаку да би показао да је гумену куглицу испустио у једну од две гласачке кутије.

Гласачке кутије су биле довољно дубоке да нико не може руком да дохвати дно и евентуално извуче неку куглици. Прва кутија је била „ЗА“, а друга „ПРОТИВ“ Народног фронта. А у тој другој кутији је дно било дрвено, па би се приликом пада куглице зачуо туп ударац.

Члан бирачког одбора би када чује да је куглица убачена у другу кутију „ПРОТИВ“ стављао поред имена гласача на бирачком списку одређени знак. Касније су тако обележени гласачи постајали народни непријатељи којима је одузимана имовина, који су хапшени и приморавани да обављају разне јавне радове.

Гласање помоћу куглица, а не заокруживањем на папиру, правдано је чињеницом да су многи гласачи били неписмени, те да није имало сврхе да се штампају гласачки листићи. Уосталом тако је било и у 19. веку у Србији.

Причало се како се од кнеза Михаила Обреновића тражио европски парламентаризам, а да је он као одговор на такав захтев показао некакав списак тадашње Народне скупштине и на њему уместо потписа посланика нацртани „крстићи“. Књаз је убијен у Кошутњаку 1868. године, па га је наследио касније од милоште прозван „Краљ Миланче“. Уставом који је донет годину дана касније започео је прави парламентарни живот у Србији.

Српски посланици су одредили опште право гласа за сваког Србина који је пунолетан и плаћа порез. На изборима нису могли да буду бирани државни чиновници, војници и официри, они који примају новчане накнаде из државне касе, као и пензионери.

Данас, после скоро 150 година, право да буду бирани имају само они чија се имена налазе на изборном списку странке или групе грађана.

А да би неко био и изабран, није довољно само да буде на списку кандидата. Заљубљеник у власт, страствени зависник од моћи, будући представник народа мора најпре да заслужи да дође до списка, а касније и да се пробије у врх списка. После следи удварање бирачима, па дан избора са свим могућим преварама. На крају све може да се промени и приликом пребројавања гласова и прављења записника о изборним резултатима.

На локалном нивоу пут до изборног списка неке партије креће од бандере. Најпре послушнички мора да се лепе плакате са изборним обећањима и фотографијама лидера. Они срећнији уместо плаката и четке са лепком добијају од своје партије елегантније послове. Тако се заслужује поверење локалног лидера странке.

А да би локална листа била ваљана, мора да се потпишу грађани да је подржавају. Све те грађане посматрају невидљиве очи представника владајуће странке. Онима који су дали потпис опозиционој странци следећег дана најчешће следи сурова освета владајућих за дату подршку.

Законодавна власт је примамљивија од локалне, па су зато и критеријуми за избор кандидата много другачији код избора посланика за народну скупштину. А критеријуме постављају не само лидери странака, него и разне формалне и неформалне групе, заступници светских корпорација и домаћи богаташи (пословни људи). Веома је важно какви ће закони да се доносе у наредне четири године, односно до наредних избора и зато је одабир будућих парламентараца битан. Иако у обичном свету влада уверење да у парламенту седе само климоглавци владајуће коалиције, људи који гласају „ЗА“ само када чују звонце председавајућег, није тако.

Када државни парламент броји рецимо 250 посланика, а цензус је само 3%, следи да свака странка која пређе цензус на изборима мора да добије бар седам посланичких места. Ако политичка странка заслужи поверење 10% бирача, онда следи и свих 25 посланичких места. Поставља се онда и питање зашто скоро све странке и групе грађана на својим изборним листама имају по 250 кандидата?

Одговор на ово наизглед бизарно питање је прост. И онај који је на списку под редним бројем 250 је утицајан у својој средини и својим угледом повешће за собом одређен број бирача, можда баш онолико колико је довољно да се прескочи цензус за улазак странке у парламент. А ако је тај под редним бројем 250 пореклом из неке неразвијене општине, онда суграђани у њему виде наду да ће баш он из државног буџета да донесе новац који је неопходан за свакојаке локалне потребе.

Најмање је гласачима важно што њихов представник у законодавној власти не разуме рецимо колико је битна висина рудне ренте или ко су чланови управних одбора у јавним предузећима. Не разуме парламентарац ни како светске корпорације послују у Србији, нити који су ту све интереси заступљени (не постоји школа, нити курс, за народног посланика). Важно је да бирачи буду задовољни када га чују како говори у Народној скупштини док траје живи телевизијски пренос.

При врху списка кандидата за народне посланике углавном су чланови председништва странке и Београђани. На дну списка су провинцијалци. Наравно да ће народни посланици да буду они са врха списка. Они са дна списка су били само предизборна сценографија. Искуство каже да је сваки други посланика баш из Београда, а да из сваке треће општине нема  нити једног представника. Постоје општине у Србији које никада, баш никада, нису имале своје посланике.

Предизборна кампања може да буде и веома увредљива за поједине кандидате, јер се користе лажи, обмане, преваре, уцене… Говориће се да је кандидат педофил, лопов, насилник, … да је корумпиран, да је део светске мафије, … да има лажну диплому,… да чува у страним банкама милионе… Појединцима ће да се прети лично или члановима његове породице.

Поред празних обећања како ће након избора да теку мед и млеко, најчешће ће они који су на власти да крену да полажу разне камене темељце или да учествују у отварању тек окречених објеката. По селима ће да се асфалтирају сокаци и праве надстрешнице на аутобуским стајалиштима. Обећаваће се бесплатан јавни превоз аутобусима…

На крају је дводневна предизборна тишина. Новинари ће у скривеном облику да подсећају бираче о чињеницама које утичу на излазак или бојкот одржавања избора.

На дан гласања од раног јутра старци и старице долазе први да гласају. По општем правилу које важе деценијама, од времена док је друг Тито био жив, најстарији заокружују првог на изборној листи, ма ко то био. Затим на изборно место долазе они који су кренули на пијацу, па да успут обаве и своју грађанску дужност. Наравно да ће најмлађи гласачи да долазе последњи, пред затварање гласачких места. А у међувремену догађаће се и чудне појаве.

Сутрадан или два дана након завршеног гласања, губитници ће да се правдају како су избори били нерегуларни, како је победник плаћао по 20 евра за сваки добијени глас, како су бирачки спискови били непрецизни, како је приликом пребројавања гласова било подметања, како је… Маштовитост поражених је неслућена.

Губитничке партије ће поред тога што ће да указују на недопустиво велики број грађана Србије избрисаних из бирачких спискова, односно на додавање непостојећих и давно преминулих, да указују и на гушење јавне речи и слободе говора, затим ће да протествују против партијске свемоћи и „једнопартијске“ диктатуре, рђавих политичких закона, начина организовања избора, монопола на “патриотизам“…

„Ћораве кутије“ су биле веома наивне у односу на данашње време. Онда се бар знало да мораш да изађеш на гласање и да мораш гумену куглицу да убациш у кутију на којој је писало „ЗА“. А ако ипак убациш гумену куглицу у ону другу кутију, након тупог ударца куглице у дно празне кутије поред твог имена биће уписана ознака да си непријатељ власти, односно народни непријатељ.

„Ако ниси са мном, онда си против мене!“ Мора да будеш или четник или комуниста, или родољуб или државни непријатељ и страни плаћеник! Бунтовници су непожељни!

Онај ко добије изборе увек ће да одлучује шта ће убудуће да ради с људима који нису гласали за њега. Наравно уважавајући „љуте противнике“ који су му неопходни за постизборне коалиције, па макар то била и партија која је освојила глас више од минималног броја да се прескочи цензус…

Пошто победници пишу историју, како се то често каже, рушиће се споменици оних претходних. Нема у Србији ништа „за вјек и вјеков“.

Српски владар се запитао крајем 19. века:

„Буни ли се народ?“

„Буни се.“

„Затежи!“

„Народ се не буни, ућутао се.“

„Попуштај!“

И тако дани теку до наредних избора. Приче о „Ћоравој кутији“ остаће.