КУЋА У ГЛАВНОЈ УЛИЦИ

Поводом дана ослобођења Ћуприје у Другом светском рату „Установа културе Ћуприја“ издала је књигу најмлађег ћупријског историчара „Знаменити Ћупричани до половине 20. века“. И док сам књигу најпре само прелиставао одмах сам запазио једну малецку фотографију на којој се види кућа у главној ћупријској улици.

Испод фотографије је текст: „др Јосиф Видаковић на прозору своје куће у Ћуприји 1912. године“. Први пут сам видео ову фотографију, па сам се зачудио зашто је немам у својој колекцији старих фотографија. Од очију јавности је била сакривена у Музеју науке и технике.

Жао ми је што је фотографија у књизи велика само неколико сантиметара, па човеку треба око соколово да уочи детаље. На зиду куће је велика плоча са текстом „Dr Јоса Видаковић“. Наравно да читалац књиге не можа да прочита шта пише на кући.

Пре око 35 година био сам у некој општинској комисији која је одлучивала да ли да се ова кућа у главној улици поруши и да се на њеном месту направи солитер висине једанаест спратова у коме би били станови намењени официрима ћупријске касарне. Мој задатак у комисији је био да као школовани урбаниста дам своје мишљење да ли је наведена локација у главној улици погодна за изградњу тако велике зграде с обзиром на скучени простор.

Војска је тражила од општине бесплатно градско-грађевинско земљиште са свим прикључцима на инфраструктуру. Планирани су у просеку луксузни четворособни станови. Била би та нова зграда прави ћупријски небодер.

Брзо се израчунало да би за откуп старе куће било потребно много пара, јер је власник, члан угледне ћупријске лекарске породице Шарановић, тражио да му се купе станови у Београду. У то време се хиперинфлација захуткавала, па општински буџет није био довољно велики и зато се одустало од планиране изградње солитера баш на овом месту у главној улици.

Стицајем околности фотоапаратом сам забележио рушење куће доктора Јосе Видаковића 2018. године и на њеном месту изградње нове стамбене зграде.

Стара фотографија која се чува у београдском музеју приказује једну сасвим другачију Ћуприју у односу на ову данашњу.

Кућа у главној улици у Ћуприји је саграђена у време када је премијер српске владе био Ћупричанин Алекса С. Јовановић, иначе човек којег би требало памтити као правника и судију, а не као политичара на челу владе последњег владара из династије Обреновића. Некако је много познатији Божа Маршићанин, који је по задатку тада из Ћуприје дошао у Београд. Писао сам раније детаљније о обојици.

Скоро истовремено са изградњом куће, доктор Јосиф Јоса Видаковић је био и један од оснивача Моравске банка 1908. године.

На старој разгледници Ћуприје уочава се да је у главној улици поред зграде Штедионице и кућа др Јосифа Видаковића. Аутомобил паркиран поред Штедионице налази се на месту где је сада пролаз према улазу у средњу Медицинску школу. Иначе зграду Штедионице је сазидао 1911. године Милосав Радојковић.

У непосредној близини докторске куће у главној улици постојало је Цинцарско сокаче, које није случајно тако названо.

О напредном животу у Ћуприји до прве половине 20. века довољно говоре и статистички подаци о браоју становника у вароши. Давне 1834. године, пре принудног премештања мештана из насеља Жировница, Мућава и Мрчевац, у време када је Милош Велики откупљивао имања турских спахија, у касаби је живело само 812 становника. Већ 1859. године број становника се повећао на 2.115, а 1884. године на 3.408. Ћупија је била административни центар и није било чудно да је привлачила људе. Године 1900. било је 5.155, а 1910. године 5.356 становника. Године 1931. у Ћуприји је живело 8.235 грађана, више него што је у Тирани било становника.

У последњим деценијама број мештана у граду се стално смањује.

Доктор Јосиф Видаковић (1855-1927) је рођен поред Трстеника и највише је задужио Врњачку Бању. Међутим, као државни лекар, а након пензионисања 1903. године као приватни лекар, са ординацијом у кући у главној улици, оставио је немерљив траг и у Ћуприји.

Данас више нема куће на чијем се прозору фотографисао др Јоса 1912. године. Уместо ње је стамбена вишеспратница. Ново време је донело и неке нове навике.

Путујући по свету дивио сам се градовима који су задржали у центру старе куће, са калдрмом у главној улици. На већини кућа су биле табле са натписима када је зграда направљена, ко је у њој живео и слични детаљи који су значајни више за мештане, него ли за туристе.

Размишљам о људима који данас живе у Ћуприји.

Неки би да од центра града направе имитацију римског каструма, неки би живим људима правили споменике, неки би на обали Велике Мораве зидали хацијенде, неки би уништили све што су претходници стварали, као да историје почиње са њима…

Разни људи, разне ћуди!

Волео бих да Ћуприја има прави градски музеј, са поставкама које би млађим генерацијама указивале на све вредности града уназад две стотине година, од када је Ћуприја престала да буде турска касаба.

Волео бих да у градском парку видим спомен обележја виђенијим грађанима чијим заслугама је град постао прави град.

Волео бих да на старим зградама, не само на оним које су под заштитом државе, прочитам кратак историјат зграде и њен значај за развој Ћуприје.

Волео бих да опет Ћуприја има задужбинаре који ће своје богатство да поделе са комшијама… О којима ће будуће генерације да пишу књиге.   

Неколико старијих и новијих фотографија са докторовом кућом: