ЈАВНА ОДБРАНА

Дневни лист Политика је на задњим странама објављивао читуље, огласе и мале огласе. Интересантни су били мали огласи, јер су се појавиле понуде за удају и женидбу. Међу таквим малим огласима повремено би се нашао и уоквирен текст са насловом „ЈАВНА ОДБРАНА“ у коме је писало да ће дана тог и тог, на факулету том и том, наш мили Пера Перић јавно да брани свој докторски рад.

Нема лажи, нема преваре, рекли би људи. У амфитетару, пред званим и незваним посетиоцима, будући доктор наука би јавно приказивао свој рад и усмено га бранио одговарајући на питања  комисије у којој су били универзитетски професори.

Сећам се амфитетара у Сарајевској улици где сам и ја присуствовао једном таквом догађају. Ми, студенти са катедре за планирање и пројектовање саобраћаја, били смо позвани да посматрамо, ако ме памћење још добро служи, прву јавну одбрану докторског рада из ове области на Саобраћајном факултету у Београду. На крају је био велики аплауз, иако нису баш сви посматзрачи схватили оно о чему је причао будући универзитетски професор.

Касније, када сам ја као студент јавно бранио свој дипломски рад пред комисијом и мојим другарима и рођацима, искористио сам неке „цаке“ које сам видео на јавној одбрани докторске дисертације.

Било је то време док је још Друг Тито ходао по земљи и када је било незамисливо да професор на испиту узме паре да би неком студенту прогледао кроз прсте. Данас није тако.

Пре пар година поверио ми се мој пријатељ како је дошао до пара да купи добар ауто. Иначе је он универзитетски професор који са својом платом једва саставља крај са крајем. Пише радове уместо будућих доктора наука. Зна се – писање текста вреди најмање 300 еврића, па после објављивање рада у „специјализованом“ научном часопису, па онда плаћање ментору и члановима комисије… и све скупа је то око три до пет хиљада еврића. Вреде све те уложене паре, јер после испред имена пише оно чувено Нушићево „ДР“ које омогућује већу плату на радном месту и разне друге политичке привилегије. А научно знање, па то данас у нашој држави скоро никоме више није потребно.

Након смрти Друга Тита кренуле су одмах и промене у образовном систему. Школе су почеле да раде по систему „Шуварице“, јер се тако звао ђачки министар. Оцене су морале да буду позитивне, поправни испити преко лета су имали два рока, први недељу дана након завршетка школске године, а други у августу. И тако, професор би ученику закључио кеца, а недељу дана касније би тај ученик имао поправни испит. Ако би ученик којим случајем и на поправном испиту добио кеца, онда би се жалио школи и директор школе би састављао комисију која би дебело „изрибала“ професора који се усудио да поново да кеца. Забога, па какав је то професор када није успео да научи ђака бар за двојку. А услов за двојку је био да ученик препозна питање.

Вечерње школовање је било посебна прича. Све фирме су морале да имају правилник о систематизацији радних места са јасно условљеном неопходном школском спремом. Другим речима, запослени је морао да има диплому завршене школе.

И тако је свака школа отварала одељења за старије ђаке. Ту су се маторци презнојавали, јер су морали у одређеном року да положе све оне испите из предмета који су им били неопходни да остану на свом старом радном месту.

Сећам се случаја када је мој радник дошао код мене да му омогућим да отпутује у Загреб да би на Вишој цестовној школи полагао неке испите. Наравно да сам му дао слободне дане. Онако успут запитао сам га који предмет полаже. Рекао је нешто као „математика“. Када се после пар дана вратио на посао и јавио ми се, ја га реда ради питах да ли је положио испит из математике.

„Јесам, положио сам испит. Али не из математике. Професор није дошао на испит, па сам искористио прилику и добио оцену код једног другог професора који предаје…“

Био сам збуњен. Додуше већ сам раније чуо како се полажу испити на тој вишој школи.

И гимназија у Ћуприји је припадала „шуварицином“ систему средњешколског образовања. Из ове школе су својевремно излазили техничари за физику, инокоресподенти, … саобраћајни техничари, возачи моторних возила.

У вечерњој школи у ћупријској гимназији су могле да се добију и дипломе за возача моторних возила. Испите су полагали „ђаци“ који већ возе велике камионе и аутобусе, односне раде и по двадесет година као прекаљене шоферчине. Рекло би се да су ти јадни људи, који су једва завршили основну школу и који су на одслужењу војног рока у ЈНА добили возачку дозволу, били принуђени да заврше средњу школу да би могли и даље да возе свој камион.

Професори Жика Филозоф, Боне Француз, Педа Рага, ја и други били смо у комисијама за полагање испита. Гледали смо како се људи седе косе презнојавају и гледају у нас као у мале богове. Њихова судбина на радном месту је зависила од нас. А директор школе Миле Киселина нас је стално упозоравао да радимо поштено, да никако не поклањамо оцене.

Пошто смо као чланови комисије добијали хонорар, ми смо те паре трошили у кафани код Јове Минића. После испита би смо отишли да поједемо нешто „на чачкалицу“ и дрмнемо по чашу домаће шљивке и црног вина. Скупили смо се ми тако једног дана и Јова Минић нам је изнео печено прасе. Каже нам да нас то части тај и тај. Ми се сетисмо да је то један матори брка са пивским стомаком који је тог јутра полагао испите код нас. Био је из неког села испод Буковика, возио је камион у земљорадничкој задрузи, па су му тражили диплому КВ возача. Крстио се он, а крстили смо се и ми размишљајући зашто ли му је неопходна диплома да у свом селу вози камион још неколико година до пензије. Али живот је био такав.

У то време нису постојале приватне средње школе, већ само државне. Тако није могла фризерка да постане медицинска сестра за три месеца захваљујући преквалификацији у средњој медицинској школи. Рекло би се да су ондашњи болесни људи били у заиста добрим рукама.

Данас се питам да ли смо ми у Србији најшколованија људи? Имамо толико доктора наука и менаџера и свакојаких „Мега-Сега“ експерата, да би требало да смо у врху најразвијенијих држава на свету, да нам просечне плате буду као у Немачкој или бар у Аустрији. Није тако. Промениле су се и задње стране у „Политици“ у којима међу малим огласима нема више уоквиреног текста са насловом „ЈАВНА ОДБРАНА“ у коме пише да ће дана тог и тог, на факулету том и том, наш мили Пера Перић јавно да брани свој докторски рад. Мамина и татина деца или оматореле политичке тате немају потребу да јавно бране своје купљене титуле.

Дивим се слободоумним људима који имају знање, не само универзитетско, него и оно здравосељачко. И надам се да ће време да покаже да су они права друштвена елита која ће да води српски народ напред. Проклетсво слепог вође није судбина свих нас.  

One thought on “ЈАВНА ОДБРАНА

Add yours

Оставите коментар:

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

Create a website or blog at WordPress.com

Горе ↑

%d bloggers like this: