МАЧЕМ ДО ВЛАСТИ

Народна пословица каже да ум царује, а да снага кладе ваља. Да ли ум имају само добронамерни, тихи и мудри људи? Да ли су власти жељни и они други?

Уназад око пет хиљада година пре рођења Богочовека Христа поред Велике Мораве су живели људи који су нам оставили трагове топљења метала, разне уметничке фигуре, писмо које нас подсећа на ћирилицу… Ископавањима на Краљевом Пољу, у Стублинама, Дреновцу, Белици… археолози нису пронашли и оружје којим људи међусобно ратују.

Две хиљаде година су прастановници поред Велике Мораве живели у миру. И нестали су незнано како.

Први писани трагови о словенској Ћуприји везују се за трговачку станицу на обали Велике Мораве (1154. године) са именом Равно, а затим за Крсташе који су користили име Rabnel, Ravenelle. Равно се спомиње и при опису сусрета великог жупана Стефана Немање и Немачког цара Фридриха I Барбаросе 1189. године. А син великог жупана Стефана Немање Стефан Првовенчани Немањић се састао 1215. године са угарским краљем Андријом II у Равну.

Године 1381. сазидан је манастир Раваница. У повељи дарованој манастиру стоји да је кнез Лазар поклонио многа села манастиру међу којима Сење, Жировницу, Равно…

Три века (од средине 12. до средине 15. века) су поред Велике Мораве на власти били Срби, пре тога Византинци и Бугари, а после тога Турци и Аустроугари.

Смењивали су се стари српски владари – од великог жупана Стефана Немање до кнеза Лазара и његовог сина деспота Стефана Лазаревића. Моравска Србија се пружала од Јадранског мора до Саве и Дунава, од Пријепоља до Пирота, од Врања до Зворника, при томе је обухватала неколико жупанија.

Мењале су се границе жупанија, ратовали су међусобно српски владари. Није то било мирно време. За власт су се борила и рођена браћа, убијани су стари владари, да би се појавили нови.

Део поред Велике Мораве где је данашња Ћуприја био је под густим шумама и веома слабо насељен све до 14. века када се због миграција становништва крче шуме и формирају нова насеља. Територија на обалама Велике Мораве – жупа или „земља“ је добила име Дубравница због густих шума.

Источно од Дубравнице налазила се Петрушка област чији је најпознатији владар био Вукослав, као и његови синови Држман (монах Дионисије) и Цреп Вукославић и унук Венедикт Цреповић. Кнез Лазар је Црепа Вукославића називао братом.

Село Равно се налазило на ушћу реке Раванице у Велику Мораву, на месту где су Римљани саградили мост који је спајао путеве од севера ка југу и од запада ка истоку.Није забележено колико је ту било кућа, колико становника, како су изгледале куће, чиме су се бавили мештани, да ли су и коме су плаћали порез…

Мало је било градова у то време. Још мање тврђава са војском.

Жупани су били владари у својој земљи. Они су били властодршци који су и тужили и судили, који су имали своје законе. Истовремено су имали и световну и црквену власт. Њима су били подређени властелини који су на ободима (крајевима) чували територије од упада најпре Бугара и Византинаца, а касније и Турака.

Град Петрус је био утврђени град и Петрушком облашћу су владали Вукославићи. Истовремено Паракинов брод (прелаз преко воде) или данашњи Параћин, као и село Равно нису припадали Петрушкој области, већ Дубравници.

До доласка на власт кнеза Лазара било је много преврата и међусобних борби између властелина и жупана. Вукослав је највероватније владао и Дубравницом. Записано је да је кнез Лазар приликом изградње манастира Раваница откупио од „брата“ Црепа Вукославића део територије заједно са селима које је поклонио манастиру.

Према оскудним писаним подацима из тога времена следи да су на обалама Велике Мораве до почетка 13. века постојале густе шуме које се спомињу као „бугарске шуме“. Мало је ту било насељених места све до 14. века када је наступила миграција српског становништва.

Подељена Србија 1360. године

Први српски цар Стефан Урош Четврти Немањић (1308-1355), прозван Душан Силни, крунисан је 1346. године. Цео временски период тадашњих српских земаља карактерише стална борба за власт. Несумњиво је да се мачем долазило до власти. Деда, отац, Душан Силни и његов син нејаки Урош, као и њима подређени кнезови, владали су непрекидно бојећи се за свој живот.

И обични људи су се бојали за свој живот.

Умирало се због ратова, глади, болести.

Мушка деца су била предодређена да буду војници. Мало њих се бавило неким занатом или трговином, а ретки су одлазили у манастире да се духовно просвете и описмене. Беда и сиромаштво су често били разлог да се млади одметну и баве се разбојништвима. Пљачкани су трговачки каравани који су се кретали између Јадранског мора и Цариграда преносећи со, тканине, стаклене судове и свакојаке занатске производе.

У равничарским пределима земљорадња, а у брдовитим пределима сточарство, била су главна занимања. Живело се у кућама са једном просторијом у којој су сви чланови домаћинства спавали. На средини куће је било огњиште, димњака и стаклених прозора није било. Куће су прављене од дрвета, мање од земље помешане са сламом између уплетеног прућа. Од камена и печене цигле су зидани само манастири и утврђења.

Велика домаћинства су имала дрвене амбаре за чување пшенице, хељде, ражи… Кукуруз, као и кромпир, пасуљ и парадајз, донети су из Америке неколико векова касније.

Покућство се углавном састојало од предмета који су направљени од дрвета и печене земље. Стабла су сечена и дељана или дубљена, па су тако настајала корито, начве, ведро, застрог… Од дрвета су прављене пресле и вретена, … пракљаче за прање веша и тарак за гребање конопље… Од прућа су плетене корпе. Од печене земље су прављене тестије и бокали, као и разни судови за чување и спремање хране.

Одећа је била од вуне, конопље и јагњеће коже… Чарапе и рукавице су плетене од вуне. Од козије длаке су прављени прекривачи, конопци, разне торбе и прекривке за стоку, черге, стазе…

Пракљача за прање
Гребен за конопље

Видари су лечили разне болести лековитим травама и мелемима, а вероватно и бајањем. Најопасније заразне болести су доносили трговци и војници. Тако је и Душан Силни морао са супругом Јеленом 1348. године да оде на Свету гору избегавајући кугу, односно „црну смрт“. Мачем није могао да победи епидемију.

О начину живљења на простору данашње Ћуприје и шире околине у времену пре и непосредно након зидања манастира Раванице мало се зна. Нема ничега у школским уџбеницима или у музеју о селу са именом Равно. Нема ни речи како се долазило на власт.

Једино што у данашњој Ћуприји постоји је споменик кнезу Лазару поред ауто-пута.

Власт се некада освајала мачем. Данас може и на други начин.

Моравска кућа – уназад два века

One thought on “МАЧЕМ ДО ВЛАСТИ

Add yours

Оставите коментар:

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

Create a website or blog at WordPress.com

Горе ↑

%d bloggers like this: