МАТУРАНТИ

„Од колевке, па до гроба

Најлепше је ђачко доба“

Сећање на гимназијске дане генерације рођене 1952.

Народна пословица каже да ум царује, а да снага кладе ваља. То је најчешће било оправдање при опредељењу за упис у гимназију. А савет старијих рођака је гласио: „Учи школу да ништа не радиш!“ Наравно да ђаци осмаци имају сопствене разлоге зашто уписују баш гимназију.

После 12-13 година школовања, након матурирања следи нова дилема – шта даље? Са завршеном гимназијом све знаш и ништа практично не умеш да радиш. Следи одлазак на неки факултет (да наставиш да учиш, па да ништа не радиш).

Дилема око уписа у гимназију креће у другом полугођу осмог разреда. Сви те питају у коју ћеш школу. Неко ти предлаже медицинску, неко економску, неко да идеш на занат… и свако то гледа својим очима. А ти си још млад (зелен) и не знаш шта волиш и шта би то најбоље умео да радиш када завршиш своје школовање.

Машташ о неким недостижним пословима, а истина је да у свом провинцијском граду немаш велики избор средњих школа. И на крају, потпомогнут мамином и бабином жељом, уписујеш, а шта друго, него баш гимназију.

Бора и ја седели смо у истој школској глупи у осмом разреду. Највише смо волели да се играмо испод његове куће која је била на самој обали реке Раванице. Газили смо кроз воду до Недељкове воденице, висили на линијама, копали земунице, рукама хватали рибе… Увек је било нас 4-5 из краја. И њему су мајка и отац радили, као и мени, и он је имао старијег брата и ја сам имао. Једино смо се разликовали у знању из математике. Док сам ја освајао прве награде на школским такмичењима, Бора се провлачио са оценама. Да неко зло увек постоји, пошто смо седели у истој клупи, наставница математике је очекивала да и он буде добар математичар. И на крају осмог разреда Бора је добио кеца из математике. Морао је на поправни испит који је био тек крајем августа, после завршеног пријемног испита за гимназију. И тако је уписах гимназију, а Бора оде у ШУП на занат. Додуше, обе школе су тада биле у истој згради. Гимназијалци су имали часове пре подне од 7.30 до 12.45, а шуповци после подне, од 13.00 сати.

У лето 1967. године два дана се полагао пријемни испит за упис у гимназију. За мене резултат са пријемног није ништа значио, јер сам као одликаш стекао привилеговани упис. У првом разреду је тада било пет одељења са скоро 200 ђака. Значи у једној школској учионици седело је нас око 40, двоструко више него у данашње време.

Нова школа, нови другари и другарице. Сви смо у првом разреду били општи смер, јер су поделе на математички и језички смер почињале тек у другом разреду.

У мом одељењу разредни старешина је био Миле Киселина, до пре годину дана директор у ћупријској основној школи „Ђура Јакшић“.

Према школској евиденцији тада су у гимназији били запослени следећи професори:

• Марковић Љ. Сава, професор; математика и физика-директор
• Ђулић П. Елза, професор; немачки језик дo 30.11.1967.године када је пензионисана.
• Бошковић Б. Божидар, професор; географија
• Терек К. Катарина, професор; географија
• Марковић В. Даница, професор; математика и нацртна геометрија
• Кузмановић С. Вера, професор; биологија
• Милинковић Б. Гордана, професор; српскохрватски језик
• Максимовић Б. Добривоје, професор; ј српскохрватски језик
• Антић С. Драгољуб, професор; историја и социологија – заменик директора
• Михајловић Р. Славко,професор; латински језик
• Митровић С. Милорад, професор; ликовна уметност
• Величковић П. Милосав, наставник; хемија и физика;
• Милинковић Ј. Милован, професор; физика
• Недељковић С. Живојин, професор; социологија, психологија, логика и филозофија
• Весић С. Првослав, професор; српскохрватски језик
• Миленковић А. Мирослав, професор; француски језик
• Анђелковић М. Миленија, професор; математика и нацртна геометрија
• Јанковић С. Животије, професор; историја
• Павловић В. Трифун, професор; физичко васпитање
• Стојановић Д. Стојадин, наставник; физичко васпитање
• Симић Б. Јован, наставник; општетехничко образовање
• Ивановић-Рибић А. Софија, апсолвент филозоф. факултета; руски језик
• Ковачевић П. Александар, професор у пензији; математика; хонорарни наставник
• Бошковић Ј. Владислав, официр ЈНА у пензији; предвојничка обука; хонорарни наставник
• Раденковић Владанка, професор Медицинске школе, немачки језик; хонорарни наставник
• Живић Часлав,наставник ОШ „13. октобар“, руски језик; хонорарни наставник
• Михајловић М. Љубомир ОШ „Ђура Јакшић“, руски језик; хонорарни наставник
• Марковић Милојко ОШ „Вук Караџић“, руски језик; хонорарни наставник

Ђаци су професоре памтили мање по именима, а више по надимцима: Сава Цокула, Дара Нијагара, Лука и његова Гоца, Макса, Славко Латинац, Мића Фреска, Миле Киселина, Боне Француз, Жика Филозоф, Јоца Наказа, Капетан… Али је зато директор школе знао сваком ђаку име и чији је дете.

Почетком 1968. године гимназија је добила ново име „Поморавски хероји“, јер је школа током Другог светског рата изнедрила пет народних хероја, животе су дали и два професора и 17 ученика као првоборци и још 22 ученика који су касније отишли у рат. Јесте да је из Ћуприје био само један народни херој, али су зато остали народни хероји били из суседних градова, а то несумњиво указује да је ћупријска гимназија била веома цењена.

Упознавање и дружење ученика првог разреда, с обзиром да су дошли из две градске основне школе и осталих сеоских школа, али и из Деспотовца, Јагодине и из Параћина, почело је на ђачкој екскурзији до Београда на сајам књига. Шетња београдским улицама, обилазак штандова са књигама, посета изложби о космосу и дан је брзо прошао свима, а најбрже заљубљенима.

Код Весића, професора српског језика, ђаци су спремали школску лектиру тако што је свакоме запало неко књижевно дело које је морао да обради на посебном часу. Био је то прави испит на коме се доказивала елоквентност. Моја је обавеза била да објасним Сервантеса и Дон Кихота. Некако сам спојио тада актуелно убиство Че Геваре и борбу против ветрењача.

Пролећни крос је одржан једне априлске суботе на Везировом Брду. Време је било облачно и хладно. Пошто сам се прошетао стазом на зачељу тркача Трифун ми је занавек ударио велико минус. Умислио сам да сам због тога међу ђацима постао велика фаца. Додуше, пре кроса сам освојио награду на међуопштинском такмичењу из математике.

Сви ђаци су морали да иду недељу дана на „стручну праксу“ у тадашњу Штампарију „Младост“. Помагали смо радницима и на звук фабричке сирене смо ишли с њима на доручак у кантину. Остао ми је у сећању бурек са месом који је био некако превише замашћен, а црни лук недовољно упржен.

Пре уписа у други разред морали смо да се определимо за смер којим желимо да наставимо даље гимназијско школовање. Моје друштво из „Ђуре“ се преполовило, па смо се спојили са „Вуковцима“ и уједно поделили на „французе“ и „немце“. Од скоро 200 ђака на упису у први разред, остало нас је само 140 при упису у други разред. Таман за четири одељења.

Тих летњих дана 1968. године београдски студенти су се лавовски борили са народном милицијом, а онда је Друг Тито стао на страну младих. Све смо то као и већина провинцијалаца помало незаинтересовано пратили преко дневних новина. Није нас се тицало ни оно шта се догађало у Вијетнаму, као ни убиства Мартина Лутера Кинга и Роберта Кенедија. Једино смо почели да се пазимо кад одлазимо у биоскоп, јер је усташки екстремиста у један београдски биоскоп подметнуо бомбу која је убила једну младу особу и повредила стотинак посетилаца.

У другом разреду су ми се променили професори. Дара Нијагара је постала разредни старешина уместо Милета Киселине. Гоца је заменила Весића, Милена Саву Цокулу, а Антић драгог Иноћентија.

На крају септембра месеца, док је још било сунчано време, други разред је кренуо на екскурзију на Тјентиште. Посетили смо Титово Ужице, Кадињачу, Вишеград… Спавали смо три ноћи у омладинском хотелу на Сутјесци у собама са великим бројем двоспратних кревета. То нам је била прва вишедневна екскурзија. У собама смо се једва распознавали од густог дуванског дима. Несташлуци са ове екскурзије нису били много страшни, па смо заслужили да током другог полугођа идемо и на једнодневни излет у Београд поводом сајма аутомобила.

Пошто нисмо више били најмлађи ђаци, стекли смо право да пушимо у школском нужнику који се налазио у помоћној згради на дну школског дворишта. Након завршетка одмора није се знало да ли пушачи више смрде на дуван или на амонијак.

Производни рад (праксу) почели смо да обављамо на добричевским њивама. Сунце опекло, бије право у потиљак, мека кожа на длановима, а држаље мотика некако грубе, кукуруз тек изникао, брдо на Софијанима све стрмије… Кажу нам да окопавамо око стабљике која је уронула у коров. Док пазим да не посечем кукуруз, Јовац, мој школски из Јовца, само граби напред ка врху брда где је дебела хладовина. Пуца ми кичма, умирем од жеђи… На крају констатујем да су маторци били у праву док су говорили да учим школу да не бих радио.

На крају школске године половина ученика другог разреда или је понављала или ишла на поправни испит. Просечна оцена „тројка“ постала је општи идеал у ћупријској гимназији.

У лето између другог и трећег разреда, тачније 20. јула 1969. године, Нил Армстронг је закорачивши на Месец рекао: „Ово је мали корак за мене, а велики за човечанство“. То лето сам проводио у Тивту заједно са јагодинским гимназијалцима (и гимназијалкама) и нисам био баш посебно очаран успехом америчких космонаута.

На екскурзију у трећем разреду кренули смо 23. септембра. Најпре одлазак у Сарајево и обилазак Етнографског музеја, Башчаршије, врела Босне, а онда уместо да одемо у градски хотел, крећемо на неки планински врх где у непознатом смучарском дому једино има места за спавање. Наш вели аутобус се заглавио на узаном макадамском путу, па вожњу принудно настављамо стојећи на маленом камиону–киперу. Поред шофера у кабини седи Дара Нијагара, а позади са нама стоји Славко Латинац. Пошто камион има ниске странице које нам нису ни до колена, држимо се сви за јадног Латинца. Чујемо га како гласно псује: „Јеб`о ми пас матер кад пођох с вама.“

Из Сарајево одлазимо у Дубровник. Ту настају незаборавне фотографије. Спавамо у војном хотелу у Купарима, па одлазимо у Цавтат и у Херцег Нови. Опет Латинац има проблем, јер мора да дежура на клупи испред хотела док се ми прескачемо са терасе на терасу. Одлазимо следећег дана на Ловћен, па правац манастир Морача и Златибор где стижемо на касну вечеру. Молимо шофере да у Ћуприју стигнемо тек касно ујутру наредног дана како би губили часове.

У исто време наши гимназијски матуранти одлазе на прву међународну екскурзију, чак у Трст и у Венецију. Чим су се вратили пронео се глас о „Пробушеној лири“, па о понашању ученика расправља и одељенско веће. Ми се плашимо да ће следеће године наша матурантска екскурзија због „Пробушене лире“ неславно да заврши у близини Ћуприје.

Крај школске године славимо навијајући за наше кошаркаше који постају прваци света након победе над америчком репрезентацијом.

Летњи распуст проводимо у Буљарицама, у шаторском насељу које је организовао болнички синдикат. Наравно да је и храна била она „болничка“. Сваке вечери шипчимо магистралом у Петровац. Све нам је било лепо.

Пунолетство прослављамо групно. Дане, Цока, ја, Мића и Влајче смо рођени између 10. и 17. августа. И каснијих година смо традиционално славили групно рођендане – сви за једног, један за све.

Имао сам обавезних 10 часова обуке вожње код инструктора, јер тада још нису постојале ауто-школе. Већ након седмог часа вожње калдрмисаним ћупријским улицама изашао сам да полажем испит. Трочлана комисија, кретање под ручну код Гарепа, паркирање у рикверц и то је то.

На почетку школске 1970/71. године опет је матурантска екскурзија до Трста и Венеције. У повратку је следио обилазак Постојнске јаме, Ријеке и Карловца. Поучени искуством претходне генерације сакрили смо нашу „Пробушену лиру“.

Нова професорка кљижевности млада Ћосићка осваја све наше симпатије. С њом слободно разговарамо не само о смрти маторог Ерих Марија Ремарка, него и о ненаданој смрти Џими Хендрикса. Наравно да смо разочарани разиласком чланова групе Битлс.

У први разред нас је пошло око 200 ђака, а у четврти разред само стотину. Строги критеријуми оцењивања су учинили своје. Тек касније, када сам био студент, схватио сам да су моји професори са факултета заиста ценили ћупријске гимназијалце. У два одељења на математичком смеру имали смо само једног „Вуковца“. Ни одликаша није било много.

Нас „француза“ је било на оба смера само једно одељење, па су часови били заједнички. Боне је имао два критеријума за оцењивање. Нама са математичког смера Боне је обично поставаљао само једно питање: „Кажи мууууу.“ Довољно за двојку. Изненадио сам се касније када ми је Нада Винавер, професорка француског језика на факултету, рекла да поздравим Бонета, с којим је била на школовању у Француској и за кога је сматрала да је био добар и одговоран професор који је успевао да подучи своје ђаке.

Дочек Нове 1971. године организован је у школи. Било је то последње ђачко окупљање са соковима, јер смо већ наредни дочек имали у хотелу „Равно“, тачније у подруму где се налазио надалеко познати „Ноћни клуб“.

На почетку другог полугођа биоскоп нам је омогућио засебну представу на којој смо гледали филм „Доктор Живаго“. Сва места у биоскопској сали су била попуњена. Девојке су плакале, а касније смо анализирали овај амерички филм и руску књижевност.

Лука нас је водио да у оквиру предмета астрономија обиђемо планетаријум код Небојшине куле у Београду. А као сасвим случајно смо пре тога на Звездином стадиону били сведоци победе Црвене Звезде против Карл Цајса. Тада је постављен и до данас непревазиђен рекорд у броју гледалаца на стадиону. Нас 100.000 је било на трибинама стадиона и још 30.000 испред стадиона. Беше то тачно 24. марта 1971. године – дан за фудбалско памћење. После ове утакмице Лука је постао наш најомиљенији професор.

Последњи школски крос је био у Ади уочи Првог маја. Сликали смо се за успомену.

Крај школске године: последњи час је одржан 20. маја, матурску прославу смо имали 21. маја, а предају матурских радова одмах ујутру након непроспаване ноћи. Дом ЈНА нас је угостио за матурску прославу. Било је прелепо, иако су нас жуљале нове ципеле и стезала тек сашивена одела и хаљине. Излазак сунца смо чекали на тераси према градском тргу. Те ноћи су многе скривене школске љубави постале јавна тајна.

Генерација рођених 1952. године је била прва гимназијска генерација која је полагала заврши испит писмено, усмено и практично. Предавао се најпре домаћи рад у обавезна три укоричена примерка, а онда се полагао српски језик писмено, па страни језик усмено и предмети по избору ђака. Наравно да се математика полагала и писмено и усмено. Била је то права припрема за полагање пријемног испита на факултетима. Мука је била направити домаћи матурски рад, јер тада није било компјутера и ласерских штампача. Моје кућно писање се односило на нацртну геометрију – „Однос тачке, праве и равни“. Прекуцавање преко индига у четири примерка, цртање на паус папиру, па умножавање на посебној хартији, а онда коричење у штампарији.

Пре пола века, пре 50 година које прођоше невероватно брзо, у ћупријској гимназији било нас је према школским подацима оволико:

Природно-математички смер

IV₁ разредни старешина – Кузмановић Вера, професор

1. Бајић Катица, рођ. 1952. Ћуприја, Сима и Цвета
2. Вукосављевић Бојана, рођ. 1952. Ћуприја, Витомир и Радмила
3. Вучковић Златан, рођ. 1952. с. Глоговац (Јагодина), Тихомир и Лепосава
4. Давидовић Милица, рођ. 1952. с. Дедина (Крушевац), Радослав и Милосија
5. Давидовић Евица, рођ. 1952. с. Витошевац (Ражањ), Драгољуб и Добрила
6. Димитријевић Милан, рођ. 1952. с. Крушар (Ћуприја), Драгутин и Вера
7. Живковић Душан, рођ. 1953. Јагодина, Милорад и Стојанка
8. Јеремић Борица, рођ. 1952. с. Тамњаника (Бела Паланка), Борисав и Савка
9. Каљевић Ђорђе, рођ. 1952. Ћуприја, Љубомир и Радмила
10. Којадиновић Стеван, рођ. 1952. Ћуприја, Бошко и Драгица
11. Марковић Владимир, рођ. 1952. Јагодина, Предраг и Косара
12. Милетић Светлана, рођ. 1952. Ћуприја, Јован и Лина
13. Милошевић Зорица, рођ. 1952. Ниш, Стојан и Надежда
14. Најдановић Небојша, рођ. 1952. Ћуприја, Цветко и Вера
15. Нешић Драгица, рођ. 1953. Ћуприја, Милан и Нада
16. Нешић Бојана, рођ. 1951. с. Витошевац (Ражањ), Мирослав и Драгослава
17. Огњеновић Снежана, рођ. 1952. Ћуприја, Богдан и Даница
18. Пауновић Љубиша, рођ. 1952. с. Иванковац (Ћуприја), Милоје и Смиља
19. Петровић Милан, рођ. 1952. с. Верићи код Бања Луке (Б и Х), Обрад и Стоја
20. Попадић Вера, рођ. 1952. Ћуприја, Милан и Љубица
21. Радовановић Светлана, рођ. 1952. Ћуприја, Радомир и Милица
22. Перић Никола, рођ. 1952. Ћуприја, Милан и Драгиња
23. Стаменковић Душан, рођ. 1952. Јагодина, Милорад и Оливера
24. Стојановић Бранко, рођ. 1953. Ћуприја, Бранислав и Драгица
25. Спасић Часлав, рођ. 1952. Ћуприја, Благоје и Смагослава
26. Тимић Зоран, рођ. 1952. Ћуприја, Слободан и Радмила
27. Тодоровић Богољуб, рођ. 1952. Ћуприја, Миодраг и Талија

IV₂ разредни старешина – Марковић Даница, професор

1. Даниловић Милан, рођ. 1952. с. Коћура (Врање), Владимир и Добрица
2. Димитријевић Милован, рођ. 1952. Ћуприја, Војислав и Добрила
3. Добричић Владимир, рођ. 1952. Београд, Драшко и Мирослава
4. Ђокић Миломир, рођ. 1951. Трстеник, Драгоје и Радмила
5. Живадиновић Милијана, рођ. 1952. с. Глоговац (Јагодина), Стојан и Јелена
6. Лончар Милан, рођ. 1952. Шабац, Васа и Даринка
7. Зечевић Драган, рођ. 1952. Беране (Црна Гора), Радован и Петра
8. Живковић Предраг, рођ. 1953. с. Вирине (Ћуприја), Миодраг и Љиљана
9. Лазић Снежана, рођ. 1952. с. Опарић (Рековац), Миодраг и Винка
10. Јевтић Љубомир, рођ. 1951. с. Мијатовац (Ћуприја), Трифун и Десанка
11. Јовановић Слободан, рођ. 1952. с. Јовац (Ћуприја), Драган и Славка
12. Марјановић Владимир, рођ. 1951. Равна Река (Деспотовац), Лазар и Љиљана
13. Марковић Мића, рођ. 1952. Ћуприја, Стојадин и Ристосија
14. Мартиновић Драган, рођ. 1952. Ћуприја, Братислав и Љубица
15. Миловановић Предраг, рођ. 1952. Ћуприја, Милован и Марица
16. Милојевић Јован, рођ. 1950. Ћуприја, Бранислав и Вера
17. Младеновић Љиљана, рођ. 1952. с. Коларе (Јагодина), Миодраг и Катарина
18. Попадић Даница, рођ. 1953. Лапово, Станоје и Љубинка
19. Пужић Јелена, рођ. 1952. Крагујевац, Василије и Вера
20. Радојевић Љиљана, рођ. 1952. Ђаковица, Радивоје и Божидарка
21. Ракић Бисерка, рођ. 1952. с. Обреж (Варварин), Петар и Вера
22. Радовановић Мирослав, рођ. 1950. с. Дражмировац, Милосав и Вукосава
23. Симић Ружица, рођ. 1952. с. Јовановац (Крагујевац), Милан и Вера
24. Станојевић Радисав, рођ. 1952. с. Лучина (Ћићевац), Милосав и Милка
25. Стефановић Слободан, рођ. 1952. Ћуприја, Петроније и Радојка
26. Савић Јелица, рођ. 1952. с. Појате (Ћићевац), Душан и Лепосава

Друштвено-језички смер:

IV₃ разредни старешина – Максимовић Добривоје, професор

1. Брашић Ранка, рођ. 1952, с. Опарић, Милан и Радмила
2. Дротаров Владибир, рођ. 1951. Ћуприја, Федор и Љубица
3. Веселиновић Славица, рођ. 1950. Лесковац, Жика и Заринка
4. Златановић Јанко, рођ. 1951. с. Остатовница (Бабушница), Бранислав и Лепосава
5. Илић Словенка, рођ. 1952. с. Дол (Бабушница), Драгослав и Зорка
6. Ловић Душица, рођ. 1952. с. Сење (Ћуприја), Комнен и Радосава
7. Милошевић Надица, рођ. 1953. с. Сињи Вир, Слободан и Милева
8. Мирковић Братислава, рођ. 1952. Књажевац, Мирослав и Олга
9. Матић Милена, рођ. 1952. Ћуприја, Томислав и Олга
10. Митић Славица, рођ. 1952. Ћуприја, Властимир и Милена
11. Настић Даница, рођ. 1949. Ћуприја, Аксентије и Катарина
12. Николић Ангелина, рођ. 1951. с. Јовац (Ћуприја), Драгиша и Добрила
13. Николић Бранислав, рођ. 1951. Крушевац, Миодраг и Лепосава
14. Симић Животије, рођ. 1953. с. Својново, Светислав и Славка
15. Цветковић Снежана, рођ. 1953. Ћуприја, Миливоје и Бранка
16. Цветковић Стојан, рођ. 1950. с. Малешево (Гњилане), Драгутин и Косара

IV₄ разредни старешина – Јаћимовић Анђелка, професор

1. Антић Александар, рођ. 1952. с. Сење (Ћуприја), Милен и Мица
2. Вулић Живко, рођ. 1950. с. Кукљин (Крушевац), Грујица и Славка
3. Дрндаревић Јованка, рођ. 1953. Ћуприја, Милан и Вера
4. Живадиновић Нада, рођ. 1952. Ћуприја, Стојан и Радмила
5. Крстић Зонка, рођ. 1951. с. Јабуковац (Црна Трава), Милан и Милева
6. Милосављевић Драган, рођ. 1950. Ћуприја, Милосав и Радмила
7. Миљковић Љубиша, рођ. 1952. с. Сење (Ћуприја), Милан и Станка
8. Николић Мирослав, рођ. 1950. Ћуприја, Видојко и Даринка
9. Павловић Драган, рођ. 1952. с. Карановац (Крушевац), Радивоје и Смиља
10. Пецић Гордана, рођ. 1952. Ћуприја, Радмило и Миленија
11. Радивојевић Душица, рођ. 1951. с. Појате (Ћићевац), Радомир и Милица
12. Радошевић Мирјана, рођ. 1952. с. Унин Дол код Куманова (Македонија), Младен и Јана
13. Стојановић Александар, рођ. 1951. Ћуприја, Михајло и Мирјана
14. Стојановић Зорица, рођ. 1952. с. Сење (Ћуприја), Радосав и Живка
15. Столић Мирјана, рођ. 1953. Сењски Рудник Добривоје и Наталија

Када смо славили 10 година од матуре у кафани на градском стадиону са нама су били и матуранти који су славили 20 година. Питао сам се шта то ови метузалеми славе? А онда када смо ми славили 20 година од матуре у кафани у Дому ЈНА са нама су биле и „медицинке“. Тада ми није било јасно које су то непрепознатљиве теткице, јер ме више нису подсећале на оне девојке из наше генерације које су биле ђаци медицинске школе. Вероватно нису ни оне препознавале све нас.

На почетку матурских прослава бирали смо што бољу живу музику, а храна нам није била важна, иако су порције биле огромне. Како је време пролазило тражили смо што мање порције, да се на крају не баци много. Музика је била све мање важна. Шалили смо се да нам је сада битан само добар тоалет и да буде што ближе. И тако од кафане на градском стадиону, преко хотела „Равно“ и Дома ЈНА, догурасмо до „Старе Чаршије“ и сплава на Морави. Некада се ујутру са прославе одлазило на врућ бурек, а сада свечарски ручак замењује некадашњу вечеру, па је фајронт одмах пред залазак сунца. Остаје нам и даље последња субота у мају месецу…

Нажалост у ових педесет година многи из генерације су умрли. Срчани удари, канцерн и сада вирус десетковали су нас. Из мог одељења је умрло њих осморо. Време нам истиче све брже и брже.

Не знам колико ће матураната да слави 60 година од матуре.