ЛЕК ЗА ДУШУ

Високо у ваздуху холограм лика кнеза Лазара обавештава људе да се налазе поред Ћуприје. Повремено се кнежева рука у којој је мач зањише усмеравајући врх мача ка манастиру Раваница, задужбини коју је кнез направио пре тачно 650 година, непосредно уочи битке са Муратом и Бајазитом на Косовом пољу.

Туристима који сврате нудим беспатну апликацију за мобилне уређаје попут паметних телефона на којој могу да пронађу прелепу бајку о љубави између плавокосе султаније Оливере и Бајазита. Људи најчешће знају да је ћерка кнеза Лазара на силу дата човеку који је поразио њеног оца, али не знају о великој љубави између хришћанке и муслиманског владара.

Иако је султан Бајазит већ имао три жене и са њима четири сина и две кћери, своје срце је поклонио најмудријој у харему. Оливера (Маслина) је заједно са Бајазитом после дванаест година брака доспело у татарско ропство. Бајазит је извршио самоубиство, а Стефан Немања је издејствовао да његова сестра Оливера буде ослобођена из заточеништва.

Мада ме због мојих година често зову старина Фоча од стотину лета, трудим се да пратим све технолошке новине. Тако сам обезбедио и двоседни дрон којим знатижељни могу да обиђу околину и направе прелепе селфије.

По цео дан седим у својој кабини која се налази на улазу великог паркинга испред споменика кнезу Лазару на улазу у Ћуприју са правца ауто-пута Београд-Ниш. Својевремено је наш, сада већ вишедеценијски градоначелник, замислио да возачи тешких камиона и туристи који јуре ауто-путем, када угледају споменик кнезу Лазару прекину своје путовање и сврате у манастир Раваницу да се дубоко поклоне моштима кнеза Лазара. У међувремену су направљени електрични, па затим и летећи аутомобили, тако да је било неопходно да се високо у ваздух пошаље холограм са кнежевим ликом.

Мој посао је да бринем о холограму и о туристима који сврате на мој паркинг да би се дивили стварном споменику. Пошто у Ћуприји нема много младих људи, морао сам да се прихватим овог напорног посла, иако ћу и ја ускоро да будем стогодишњак.

Поред апликације за мобилне уређаје које уступам бесплатно, продајем разне сувенире који су карактеристични за Ћуприју и манастир Раваницу. Највише се купују реплике споменика кнезу Лазару и фигурине које представљају људе из времена од пре седам хиљада година који су живели на Краљевом пољу које се налази на средини пута између Ћуприје и манастира.

Данас се на Краљевом пољу налази лепо уређено археолошко насеље окружено непрегледним пољима на којима се узгаја марихуана. Руку на срце, сада је Ћуприја препознатљива управо по фармацеутској индустрији. Уместо шећера тренутно се овде производе лекови за умирење тешких болова и депресију.

Некад, пре око два века, у Добричеву су радили робијаши. Данас уместо њих поља под марихуаном обрађују Авганистанци, плавооки Сиријци, мигранти из Африке и не знам више из којих су држава. Пошто сам ја старомодан, био сам Титов пионир, не могу да разумем зашто су млади Ћупричани отишли у далеке државе, уместо да су остали поред Велике Мораве. И ове наше девојке, радије се удају за егзотичне мигранте, уместо за ове малобројне наше момке.

Неко ми скоро рече: „Еј, деда, па зар и ти користиш фармацеутско канабисово уље!“

А зашто да и ја не узимам лек за душу?

Последњих деценија свашта сам претурио преко главе. Био сам сведок како се уништавају старе фабрике и људи остају без посла. Па онда бомбардовање, па обнављање државе Србије, па изградња турских и кинеских фабрика, па пандемије, па … да не набрајам. Кажу да данас има толико Срба у Србији, да сви можемо да станемо под једну крушку.

Није моје да се бавим политиком. Остало ми је много мало од живота, без обзира на светску медицину и разне лекове који заустављају старење. Зато гледам своја посла. Важно ми је да сваког јутра дођем на радно место, проконтролишем како се види кнежев холограм високо изнад ауто-пута, спремим дрон за туристе и чекам прве посетиоце.

А посетиоца има углавном из Бања Луке, Требиња, Херцег Новог, Будве, Новог Сада… наиђу и овдашњи који сада живе у Америци, Аустралији, Шведској… Скоро је долазила једна породица са Новог Зеланда. Са њима сам дуго причао и брзо ми је прошао дан. Били су тако искрени, скромни, ненаметљиви, образовани, нису себе истицали… Они су ми били баш прави лек за душу.

У Ћуприји, август 2039. године

2 thoughts on “ЛЕК ЗА ДУШУ

Add yours

Оставите коментар:

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

Create a website or blog at WordPress.com

Горе ↑

%d bloggers like this: