ИНТЕЛЕКТУАЛАЦ

Кажемо да је Милош Велики стварајући ову данашњу Србију мислио на далеку будућност. Тачно је да је био неписмен у смислу да није знао да пише и чита, није било школа када је био дете, али је био човек са визијом и знао је како да оствари своје визије. Подарио је Милош Велики својим Србима најнапреднији устав, мудром политиком је годинама отимао земљу од Турака темељећи државу, отварао је нове школе и у селима,… Може дуго да се набраја зашто је уз његово име додато оно Велики.

Рекло би се да је оснивач данашње Србије био прави интелетуалац.

Може да се прихвати дефиниција да је ИНТЕЛЕКТУАЛАЦ особа која се од осталих истиче инетелектуалним способностима које користи у професионалне или у јавне сврхе. У најужем смислу под појмом интелектуалац је особа која ужива углед у друштву, односно представља ауторитет у одређеним областима друштвеног живота.

Може ли у Србији човек у позним годинама да остане интелектуалац, да задржи ауторитет који је стекао у млађим данима?

Рекло би се да не може.

Чим остариш кажу ти да си превазиђен, да не схваташ збивања око себе, да не можеш да се прилагодиш новом времену…

А да ли је то баш тако?

У индијанским племенима су постојали веће стараца и млади поглавица. Знало се ко шта треба да ради.

У корпорацијском капитализму у управним одборима су старци, а извршни директори су млади људи.

Они који су доживели старост задржали су ауторитет – остали су и даље интелектуалци. Свуда је то тако, осим у данашњој Србији.

Када купиш диплому и научно звање, па те поставе по партијском задатку на јавну функцију, то још не значи да си постао и интелектуалац. Рекло би се да си једино подгузна мува, јер с променом партије на власти изгубићеш лажни ауторитет који си стекао. Мада, остаће ти гомила новца којим ћеш да потплаћујеш нову власт.

Па где су онда у Србији интелектуалци? Има ли их још?

Паметан човек не брине туђу бригу, гледа своја посла. Због тога није интелектуалац.

Култ личности је у супротности са једном Божијом заповести. Па ипак људи воле да имају вођу, да му се клањају. Интелектуалац не признаје култ личности, иако прихвата чињеницу да вођа мора да постоји.

Интелектуалац зна да је једино промена непроменљива и зато се прилагођава датом тренутку. Своју искуством стечену мудрост не жели да изједначи са глупошћу, као ни интелигенцију са наивношћу. И зато мора вешто да балансира како би опстао. Али то не значи да интелетуалац мора да заћути, да постане нем.

Интелектуалац данашњице мора да се изражава у сликама, јер су нове генерације научене да размишљају помоћу слика, а не појмова. Друштвене мреже су преплављене сликама, фејсбук за старије и инстаграм за млађе. Ако нема слике, нико неће да чита текст.

Кратке поруке на мобилном телефону и на друштвеним мрежама су замениле разговор.

И зато интелектуалац у друштву мора да се доказује сликом испод које може да напише само неколико речи. Велика писанија остају за стручне кругове. Уосталом свако има само своју истину и због тога више нико никог не слуша. Речи су постале само средство за увреду.

Може ли данас интелектуалац да остане интелектуалац?

Може ли обичан човек у мноштву информација да препозна ону праву, ону коју му не нуди актуелни политичар са својим сатрапима, ону којом га не бомбардује телевизија?

Наизглед свако има права да изнесе свој став. То јесте тековина демократије. Али данас када свако исказује себе, ничији се глас не чује довољно јако. Када постоји безброј истина, онда истина више не постоји.

Узалуд побуне нечујних на друштвеним мрежама, узалуд твитови, фејсбук објаве, слике са текстом, вајбер и тик-ток видео клипови. Порука нечујних остаје да живи само пар секунди.

Како да се интелектуалац избори да буде у гомили медиокритета препознат? Има ли права интелектуалац да не буде вођа, да се преда и потоне? Креативност интелектуалца, његова машта и сањарење, његова воља да ради и доказује се, мора да га издигне довољно високо да га сви чују и разумеју. Не бори се интелектуалац за привилегије, него за вечне вредности, рекло би се за вредности које је Бог свима даривао. Личне интересе уважава, али их подређује општем добру.

А људи су слаби, воле бахатог вођу који им казује оно што би они највише волели да чују. Вођа зато лаже, обмањује, обећава… Интелектуалац то не може, јер је то супротно његовој појмовној дефиницији.

Какав народ – таква власт! Милош Велики је био ВЕЛИКИ, јер се уздигао изнад окружења. Није знао слова, није умео да чита и пише, а ипак је био прави интелектуалац, имао је углед у друштву, односно представљао је  истински ауторитет. И када су га отерали са власти, није се предао. Вратио се и победио.