ДИМЊАК БЕЗ ДИМА

Постоји једна прелепа стара кућа у главној улици. На вратима стоји обавештење да се кућа продаје.  Пролазници застају и питају сами себе колико ли кућа кошта. Знам да у кући више нико не живи. Власница је преминула, а њен син има своју кућу.

До ове куће је још једна кућа, потпуно запуштена, поскидани су и прозори и врата.

Када се крене главном ћупријском улицом од моста на Великој Морави до излаза према Параћину, има много кућа из чијих димњака већ дуго, дуго не излази дим.

Питам се да ли ће и Ћуприју да задеси иста судбина као и Сењски Рудник и многа друга мања места у провинцији?

Ове 2021. године је требало да се спроведе попис становништва у Србији. Због пандемије је одложен. Можда је то и добро, јер нећемо да сазнамо поражавајућу истину – да нас има све мање и мање, да стараца има више него мале деце.

Ове зиме, оног дана када је нападао снег, пролазећи путем кроз једно село поред Ћуприје запазио сам да је снег завејао многе дворишне капије, да нема пртина у снегу, да нема дечијег санкања и очекиване вриске деце док се грудвају. Село је деловало некако сабласно, као да у њему више нико не живи. Просто сам се обрадовао када сам на крају села видео једну кућу изнад чијег крова се у небо дизао беличаст дим.

Почетком фебруара месеца ове године било је неколико сунчаних и топлих дана. Парк поред Велике Мораве је оживео. За разлику од обичних дана, срео сам многе познате људе. Међу њима су били и садашњи Београђани, а некадашњи Ћупричани. Искористили су лепо време да се на дан-два врате у Ћуприју и да обиђу гробље и своје наслеђене куће и станове.

„Боже, како је у Ћуприји лепо, мирно и тихо. Благо вама који сте остали овде да живите!“

Београдски манири давања свакојаких комплимената. Префињеност некадашњих провинцијалаца просто боли. Зашто ли ви то онда одосте из Ћуприје?

У згради у којој живим половина станова је празно. Гробна тишина ми смета, па се обрадујем када на степеницама зачујем дечије гласове, а има укупно шест детета у четири породице. Пресабирам се – у трособном стану живи једна пензионерка, а у једнособном стану до ње је млади брачни пар са два детета. У осталим становима живе по једна или две особе, ређе три. Све скупа у великој згради има станара колико има и станова.

Поражавајућа је помисао да ће за неколико година она послератна „бејби-бум“ генерација, која сада има око 70 година, нагло да почне да одлази на онај други свет. Број умрлих на годишњем нивоу биће троструко и чевороструко већи од броја рођених. Статистика је неумољива за општину Ћуприју – подаци кажу да је за годину дана умрло 503, а рођено само 183. На хиљаду становника родило се 6,6 беба, а умрло је 18,1 житеља општине. Некада се рађало годишње скоро 600 беба.

О младим људима који масовно траже посао у другим државама не смем ни да мислим. Они који одлазе немају намеру да се враћају. Раније су бабе и деде чувале децу у Ћуприји, а данас родитељи воде са собом децу.

Волим да шетам. Наравно да највише волим да шетам Променадом у Врњачкој Бањи. Када увече кренем ћупријским сокацима, који су руку на срце, осветљенији него икад, гледам мрачна дворишта. Тек на свакој другој или трећој кући види се некакво упаљено светло. Не знам да ли је светло упаљено да одагна провалнике или можда заиста у тој кући неко живи.

Некако је најсигурнији знак да кућа није напуштена када се види да из димњака одлази дим у небо. А таквих је кућа све мање и мање.

Нису Ћупричани почели масовно да користе гас или струју за грејање, па им оџаџари више нису потребни. Једноставно нема потребе за грејањем куће у којој живи само једна, евентуално две особе. Грејање је скупо, а пензије су недовољне да покрију све трошкове и зато многи седе у својој хладној соби гледајући ријалити режирани или онај прави.

Неко ми је рекао да у Ћуприји нема више димњичара, а да по захтеву долазе из Јагодине и Параћина. И заиста ја се више не сећам, када сам на улици видео човека који нам доноси срећу сходно веровању.

Оџачар се повезује са кућом, огњиштем, домом пуним деце, односно са породичном срећом. Ако у пролазу на улици додирнемо оџачара верујемо да ће нешто лепо да нам се догоди. Симбол доброг здравља, среће и просперитета је гарави човек у црном са четком на врху савијене сајле.

Увек ми је била интересантна Новогодишња честитка са оџачаром на њој. Ех, а ко данас више шаље руком исписане лепе жеље? Кратка СМС порука на телефону или смајли на фејсбуку – довољно је. Нема више ни скупих телефонских разговора између чланова породице који живе у далекој Норвешкој и стараца који су остали у Ћуприји. Интернет је донео нове навике.

Прочистио се ваздух у Ћуприји. Вечерњи смог, када зиме сви потпале пећи, је остао само у сећању. Изнад димњака ретко када има дима.