ЋУПРИЈСКИ ОБРАЧУН – ДЕ СИКА

Било је вече. У нашој згради телевизор је имао само Бата Улман, па смо најчешће сви седели у дворишту слушајући транзистор Еи НИШ. Одједном је неко дошао и зачула се вриска. Ми, клинци, престали смо да се играмо за тренутак.

Кажу да је наш комшија из приземља тешко рањен и да су га однели у болницу.

У то време није било убистава, посебно нико није смео да дигне руку на милиционера. Зато је била неверица, јер је наш комшија био командир у станици милиције.

Влада Марковић је увек носио униформу, не сећам се да сам га некада видео у обичном оделу. Ваљда му је униформа давала моћ. Мада, према деци из зграде је био благ, није нас грдио. Више смо се плашили његове лепе жене која је била ћутљива и мање дружељубива. Нису имали деце. Причало се да нису верни једно другом.

Без интернета и друштвених мрежа, без мобилних телефона, вести су се преносиле само у директном контакту. Па ипак је брзина преношења информација (од уста до уста) била као и данас.

Те вечери је комшија Влада враћајући се кући из милицијске станице видео на улици Де Сику. Пришао му је и грубо му наредио да одмах напусти Ћуприју и врати се у свој Параћин. Срели су се испред пасажа поред кога се налазила пословница Ниш-Експреса, а с друге стране улице је било аутобуско стајалиште према Параћину.

Де Сика, како је сам себе називао, био је млад човек, мишићав, са дугачком косом, носио је карирану кошуљу коју није увлачио у фармерице. Својим изгледом је на улици увек био интересантна појава. Није деловао насилно, напротив, иако је био снажан. Живео је у Параћину с мајком Даном Зафировом. Осећао се као Ћупричанин исто онолико и као Параћинац. У оба града је имао родбину.

Обожавао је филмове са Запада више од партизанских. Својим облачењем и дугачком косом јасно је било да га комунизам није привлачио. У то време, давне 1962. године, била је то јерес. Зато га је милицијска власт свакодневно малтретирала.

Командир Влада Марковић није трпео Де Сику и био је посебно груб према њему. Те вечери у главној ћупријској улици започела је расправа између њих двојице. Крв је узаврела. Де Сика је најпре био понизан, а то као да је Влади дало посебну моћ. Вређао је, понижавао. У младом Параћинцу је све уздрхтало. Почео је преклиње Владу да престане, да га остави на миру. Узалуд.

А онда је Де Сика извадио ловачки нож из торбе и зарио га влади у стамак.

Млади милицијски позорник Ракић, крупан и доброћудан човек који је волео ћупријску омладину, дотрчао је с друге стране улице. Видео је како његов старешина пада крвав на тротоар. Голим рукама је пошао према Де Сики.

Не знајући шта да ради Де Сика је потрчао главном улицом ка раскрсници са улицом Цара Лазара. Полицајац га је пратио. Док су трчали Де Сика је викао „Имам нож, имам нож!“ У једном тренутку се окренуо и убо врхом дугачког сечива у груди Ракића. Још неколико корака и милиционер се срушио испред улаза у продавницу „Победа“.

Те вечери је на улици било много људи, ђаци су се враћали из школе, почињала је и уобичајена шетња корзоом. Де Сика је то искористио и нестао је у гужви.

Дан касније у близини Сталаћа милиција је ухапсила Де Сику и спровеле га у Ћуприју, у окружну апсану. Истовремено је у ДТВ „Партизан“ (Друштво за телесно васпитање), то је садашња зграда Соколског Дома, на одру лежао милиционер. Грађани Ћуприје су му у мимоходу одавали последњу почаст.

Новинари недељног листа „Илустрована политика“ правили су репортажу о целом догађају. Ћуприја је опет неславно доспела у новине. И рањени командир милиције је постао славан. Било је тако све до дана суђења.

Влада Марковић је добио премештај у Јагодину.

Де Сика је био осуђен на временску казну, јер су судије ипак схватиле да Де Сика није унапред имао намеру да било кога убије. Одробијао је своју казну.

Кажу да се Де Сика вратио у Ћуприју, али да је убрзо умро.

Нама, у то време клинцима, увек су били интересантни момци који су се на неки посебан начин издвајали из гомиле. Нисмо марили за политику, само смо препричавали згоде и незгоде жестоких момака. А било их је увек.