ЈАВНА ГАРАЖА

Париске улице замишљамо као широке булеваре, међутим у старом градском језгру има много узаних улица. Ширина им је таман толика да једва стане ред паркираних возила поред једносмерне саобраћајне траке. Са балкона хотелске собе гледао сам како возач поршеа пажљиво иде напред – назад и лагано гура аутомобиле како би могао да се извуче са паркинг места и укључи се у саобраћај. Наравно да аутомобили нису били закочени и да се нису укључивали аларми. Беше то идилично време када сам још студирао на Саобраћајном факултету у Београду.

Стационарни или мирујући саобраћај се на факултетима посебно проучава, јер не постоји урбана средина у свету која може да задовољи све захтеве возача. Многе државе имају строге прописе који условљавају инвеститоре да обавезно обезбеде бар минималан број паркинг места поред стамбених и пословних објеката. Проблем дивље градње и корупције је присутан у већини слабије организованих држава, па је тако скоро немогуће наћи слободно паркинг место у ширем центру насеља.

Сећам се приче једног суграђанина како га је саобраћајна полиција најпре одвела код психијатра на преглед, па кад је доктор рекао да није луд, онда су га дебело казнили само зато што се на улици паркирао на тротоару са леве стране пута у смеру кретања. У тој држави је људима било несхватљиво да неки возач сме тако нешто да уради. Али то је тамо негде далеко од нас.

Не тако давно, у зиму 2005/2006. године, општина Ћуприја је покушала да реши проблем стационарног саобраћаја у граду. Најпре је направљена Саобраћајна студија која је усвојена на седници Скупштине општине. Затим се приступило формирању акционарског друштва чији је задатак био да уреди паркирање на градским улицама и широким тротоарима, као и да изгради једну јавну гаражу у центру Ћуприје.

Прошло је више од петнаест година, али јавна гаража још није направљена. Нису направљена ни нова јавна паркиралишта, осим што је део травњака у улици Кнеза Милоша асфалтиран и претворен у паркинг са наплатом. Као да је наплата паркирања сама себи циљ, односно начин да се напуни каса јавног предузећа. О решавању проблема паркирања није никог брига.

Прописи о јавно-приватном партнерству омогућују градовима да кроз заједничко улагање са приватним инвеститорима решавају све своје комуналне проблеме. Уопште није спорно да се пијаце, гробља, јавни превоз путника, па и јавне гараже, решавају на задовољство свих грађана кроз ангажовање приватних привредних друштава.

Ћупријске улице су пре пола века реконструисане искључиво новцем грађана који је прикупљен самодоприносом. Тада је коловозна конструкција у тим улицама грађена за кретање возила, а не за стајање (паркирање). Додуше, тих година није ни било много возила у граду, тек по неки малени фића и тристаћ, а фијакери и шпедитери су били нужна потреба, а не туристичка атракција.

У данашње време на централним градским улицама су честе саобраћајне гужве, јер има много више путничких возила него раније. Улице нису прилагођаване новим потребама возача, остале су исте као у време фијакериста. Једино су на коловозу који је намењен за кретање возила обележена паркинг места са временском наплатом паркирања. Пошто су возачи и раније користили улице за паркирање својих четвороточкаша, следи да се скоро ништа није променило, осим што се сада паркирање наплаћује. Узалуд постоје многобројни саобраћајни знакови о забрани паркирања, јер се не поштују. Возачи су често „принуђени“ да оставе возило на улици сматрајући да тиме не угрожавају безбедност саобраћаја.

Многе старије зграде са низом локала у приземљу грађене су када није постојала обавеза да се посебно обезбеде и паркинг места за сваки стан и за сваку продавницу. Има и новијих зграда које су због очигледних пропуста општинских урбаниста (или због очигледне корупције) направљене без иједног паркинг места. Испред неких од тих нових зграда су чак и тротоари бесмислено узани.

Циљ сваког коришћења аутомобила је да се скрати време путовања до посла, школе, трговачке радње или објекта за забаву. Дакле, проблем паркирања у Ћуприји постоји у главној улици и код зелене пијаце (само у време када пијаца ради). И једино ту треба ограничити време паркирања и увести временску наплату паркирања и то само због једног разлога – да паркирање траје што краће како би једно паркинг место у току дана користило што више возача. Ћуприја је територијално мали град, пет минута пешачења (200-300 метара) је довољно да се реши раздаљина од слободног места за паркирање до циља путовања.

Искуство градова сличних Ћуприји указује на потребу претварања девастираних објеката и запуштених јавних површина у уређена паркиралишта. Поједине старе приземне куће су срушене и на њиховом месту су сада јавна паркиралишта са наплатом. У централним деловима града зидају се и јавне гараже које су вишефункционалне, јер се у тим објектима налазе и делови који су предвиђени за привредну делатност и за становање. Подземне јавне гараже могу да буду и двонаменске, да се у кратком времену у ратном или ванредном стању претворе у јавна склоништа за грађане.

Давне 1995. године један грађанин Ћуприје је желео да добије дозволу да направи јавну гаражу у центру града. Брзо је одустао када је схватио да у општини тада није постојао одговарајући саобраћајни план. Десетак година касније општина је одредила локацију за надземну јавну гаражу, али је тада пројектант превидео да је на том месту власник катастарске парцеле неко други.

Временски ограничено паркирање и наплата паркирања на улици не решавају проблем ћупријских возача и возача који долазе из других градова. Не може нико да оспорава потребу за паркирањем возила у централним деловима града. Тачно је да је неопходна и реконструкција водоводних и канализационих цеви, да је потребно пречишћавање отпадних вода пре него што се улију у Велику Мораву, да мора да се обезбеде и нова изворишта воде за град и села… Али решења мора да се изнађу.

Изградња једне или више јавних гаража у Ћуприји може да се обезбеди кроз јавно-приватно партнерство. Инвеститору би се у релативно кратком временском року вратио сав уложени новац, уз неизбежну напомену да јавне услуге не смеју да буду саме себи циљ и средство за згртање пара од грађана.

Тек након обезбеђења потпуно нових простора за паркирање аутомобила улице у граду би се вратиле својој основној намени – кретању возила и пешака. А тада би и кажњавање возача за непоштовање саобраћајних прописа било оправдано. Све до тада мораћемо као пешаци да се провлачимо поред погрешно паркианих аутомобила, а као возачи да гунђамо због других возача који се паркирају тамо где им није место. Оно што заиста желимо, можемо и да остваримо. Увек се нађе добро решење за сваки проблем.

Душан Стаменковић, дипломирани саобраћајни инжењер