УЧИ ШКОЛУ, СИНЕ

Матори људи се увек сећају детињства и родитељског савета да треба да уче школу.

А онда када завршиш све редовне школе, које трају најмање 16-17 година, дођу разне специјализације, државни испити, лиценцирања свакојака… И тако, као школована особа, запиташ се чему све то? У комшијском дворишту се играју одрасла деца, а ти немаш још ниједно дете. Испред зграде паркирају луксузни ауто, а ти се замлаћујеш с неким половњаком којим је наводно немачка домаћица ишла само од куће до пијаце и назад. Ако си наставник у школи, онда је твоја месечна зарада мања од просечне у целој Србији, па се тешиш да је бар редовна. Ако си доживео пензију, онда ипак мораш да прескачеш неке скупље лекове који су „бесплатни“…

Твој друг из школске клупе је завршио трогодишњу средњу школу и почео је да ради са 18 година и док се ти приправнички презнојаваш, он већ десет година зарађује плату сваког месеца и зида кућу и вози добра кола.

А да ли мора баш све тако да буде?

У Србији до доласка Великог Карађорђа, Турци уопште нису марили да ли су Срби били писмени. Тек је након Првог српског устанка уочена потреба да без знања и учених људи нема ни државе.

На почетку школске године – 31. августа 1808. године (12. септембра по новом календару) првој генерацији ђака Велике школе у Београду обратио се лично Карађорђе, који је рекао: „Ми имамо довољно мишица за одбрану Србије, али немамо довољно вештих људи за управљање. Да ми знамо државу водити онако како знамо водити војску, другојачије би сада стајали. Учите се ви, дакле, да наставите наше срећно започето дело. У вама је сва надежда наша са те стране.“

Карађорђе је говорио у своје лично име, а иза њега је била влада (савет) младе устаничке Србије. Према сачуваним документума, чланови владе (савета) те 1808. године су били: Илија Марковић (шабачка нахија), Павле Поповић (београдска нахија), Младен Миловановић (крагујевачка нахија), Стојан Павловић (рудничка нахија – заменио га 1809. Милан Обреновић), Василије Јовић Радојичић (ужичка нахија), Јевта Савић Чотрић (соколска нахија), Милутин Васић (зворничка нахија), Милисав Илић (ваљевска нахија), Јанко Ђурђевић (смедеревска нахија), Јован Протић (пожаревачка нахија), Милија Здравковић (ћупријска нахија), Велислав Станојловић (јагодинска нахија). Помиње се и Петар Кнежевић (пожешка нахија), а четири нахије нису биле именовале своје чланове савета. Крајем 1808. године савет је допуњен новим члановима, али нису позната њихова имена.

У односу на састав владе, није било чудно ко су били ученици Велике школе:

• Алекса Карађорђевић, Карађорђев најстарији син
• Лазар Арсенијевић Баталака, из Буковика, крагујевачка нахија, братанац проте Атанасија
• Јовица Миловановић, из Ботуња, крагујевачка нахија, од 1811. војвода командат београдске посаде, Карађорђев зет, братанацМладена Миловановића
• Милоје Божић, из Чумића, син војводе лепеничког Божа Радојевић, родом из Чумића, лепенички кнежине крагујевачке нахије
• Вук Стефановић Караџић, из Тршића, подринска нахија
• Бошко Тадић из Ваљева, ваљевска нахија.
• Лука Ненадовић из Бранковине, ваљевска нахија
• Милан и Иван Стојковићи, синови Миленка Стојковића, из Кличевца, пожаревачка нахија
• Ђорђе Протић, син Јована Протића, члана совјета, будући кнежевски представник (председник 6. владе Србије), из Пожаревца, пожаревачка нахија
• Милосав Здравковић, син кнеза Милије Здравковић, члана совјета, из Ломнице, ћупријска нахија, ресавски војвода постао је 1809. после смрти Стевана Синђелића

Из ћупријске нахије је био Милосав Здравковић, син Милије Здравковића, који је тада био члан владе (савета).

Преци Здравковића су из Кнез Села, села североисточно од Ниша.

Кнез Милија Здравковић, члана Правитељствујушчег совјета за ћупријску нахију родом је био из Ломнице, ресавске кнежине ћупријске нахије. Предао се турским властима 1813, али је ипак убијен 1814. у Београду. Кнез Милија Здравковић имао је два сина Милосава и Добросава. Милосав Здравковић био је војвода ресавски, а Добросав Здравковић, био је касније окружни начелник.

Ђак Велике школе Милосав Здравковић, син кнеза Милије Здравковића, био је ожењен кћерком војводе ресавске кнежине ћупријске нахије (до 1809) Стевана Синђелића. Војвода Милосав Здравковић наследио је војводу Стевана Синђелића који је погинуо у бици на Чегру, на месту војводе ресавске кнежине ћупријске нахије. Војвода Милосав Здравковић два пута се женио. Из првог брака са кћерком војводе Стевана Синђелића имао је сина Јована. Из другог брака са Станијом имао је Јосу, Милеву и Стану.

Јован Здравковић, син војводе Милосава Здравковића и унук кнеза Милије и војводе Стевана Синђелића имао је три кћерке Јулијану, Катарину и Цану. Јована Здравковића Ресавца звали су бег-Јован Ресавац.

Од оца на сина, па на унука, па на праунука… Тако су се стварале српске породице које су владале државом. Смењивале су се онако како су се на власти смењивали и Обреновићи и Карађорђевићи.

У времену између Првог и Другог српског устанка настала је још једна подела међу Србима. У мањини је остао оснивач Велике школе у Београду који је био оријентисан ка Европи и Аустроугарској, јер су га надваладали они који су били окренути ка Русији. Тада се о Кини и Америци није много знало. Ништа не чуди што и данас Србија нема јасно међународно опредељење.

Времена се само привидно мењају, карактер људи остаје исти. Рекло би се да вук длаку мења, али ћуд никако.

Више од једног века након формирања Велике школе у Београду Арчибалд Рајс је написао поруку Србима.

Рукопис Арчибалда Рајса на француском језику „ЧУЈТЕ СРБИ! ЧУВАЈТЕ СЕ СЕБЕ!“  је први пут објављен након његове смрти.

Вредело би тај рукопис да се чита у свим српским школама. Поучан је.

„… Политичари су вам, нажалост, свемоћни. Политика се меша у све и свуда управља. Укаже ли се некоме место важно или осредње, о избору не одлучују заслуге кандидата, већ политичке везе… Ваши политичари не воле оне који имају заслуге за вашу Отаџбину, јер су им они живи прекор. Због тога настоје да их истисну из свега.

Млади јако добро знају да сада у вашој земљи није потребно никакво знање или способност да би неко постао чиновник, потребно је да га само погура неки посланик, министар или утицајни политичар. И они стварају тај понижавајући обичај подмићивања.

После избора, посланик је опуномоћник свих бирача свог краја, не само оних који су за њега гласали, али је, у међувремену, одбрана властитих интереса постала преча од државних. Ни један једини посланик који припада некој странци не сме да гласа онако како му налаже савест. Глас му одређује странка, а странка има у виду само једно: да се одржи на власти ако је има, или да дође до ње ако је нема…“

Они на које се напред написано односи, сигурно ово не читају!

Док завршаваш све редовне школе, које трају најмање 16-17 година, и положиш свакојаке испите запиташ се да ли је боље да останеш у Србији или да одеш далеко, што даље од Србије.

Лик из телевизијске серије „Јужни ветар“ каже да ако желиш да се правиш важан, онда дођеш из Немачке у родно место и глумиш „великог“ човека. Није важно како си тамо зарадио новац, битно је да га покажеш својим старим комшијама који су остали у завичају.

Просечна плата и просечна пензија су тамо негде довољно велике да имаш жељу што пре да одеш из Србије.

„Учи школу, сине“ више не смеш гласно да изговориш. Питаће те син а коју вајду ти имаш од школе када немаш довољно пара и чекаш да примиш 3.000 динара као помоћ државе.