Има ли у свету читаније књиге од „Ане Карењине“ је питање не које се зна одговор. У гимназијској лектири некако сваки ђак би радије прочитао роман о Ани, него о јунацима из романа „Рат и мир“. И дискусије на часовима књижевности су увек богатије и садржајније када се говори о љубави.
Лав Толстој је искористио два стварна човека да би створио лик Вронског који је био судбоносно везан за Ану Карењину. Постојали су Михајл Алексејевић Вронски, разуздани официр, и гроф Николај Николајевич Рајевски, официр који је као добровољац учествовао у Српско-турском рату и који је погинуо код Горњег Адровца на обронцима планине Јастребац.
Деда грофа Рајевског је био херој и генерал који се борио против Наполеона и чије је јунаштво Лав Толстој описао у роману „Рат и мир“. Пушкин, великан руске књижевности, је у поеми „Кавкаски заробљеник“ описао оца грофа Рајевског.
У сред Србије, на источним обронцима планине Јастребац, изнад села Горњи Адровац, са погледом према Алексинцу, налази се црква Свете Тројице или популарније Руска меморијална црква. Сазидана је 1903. године на месту где је смртно рањен гроф Рајевски. По његовој жељи срце му је остало у Србији, у старом православном манастиру Свети Роман, који је сакривен на крају светироманског пута, у близини Делиграда и Ђуниса.
Да је среће, па да овде наставници књижевности и српске историје држе своје часове ђацима указујући им на време и начин настанка обновљене српске државе.
Манастир Свети Роман припада групи старих манастира који су настали пре доласка на власт Немањића. Познато је да је Роман Синаит дошао на простор Мојсињских планина још 888. године и да се његове мошти налазе у манастиру. Данашњу манастирску цркву је саградио управник ергеле коњичке гарде кнеза Лазара на темељима старе цркве. Реконструкција цркве је била 1795. године, а фреске које се виде потичу из 1831. године. Почев од 11. века у манастиру се налазила болница за душевно оболеле, као и болнице које су биле у Хиландару, Високим Дечанима и Прохор Пчињском.
Након погибије 1876. године у Горњем Адровцу тело грофа пуковника Рајевског је сахрањено у порти манастира Свети Роман. По жељи самог Рајевског његово срце је остало у манастиру, а тело је његова мајка пренела и сахранила у селу Разумовка у Кијевској области, тамо где су били сахрањени његови славни преци.
Николај Рајевски је рођен 1839. године од оца генерала Николаја и мајке Ане Михајловне, у граду Керчу где му је тада службовао отац.
На месту где је пуковник Рајевски смртно рањен, у Горњем Адровцу, године 1903. подигнута је црква Свете Тројице, по имену цркве Свете Тројице у којој је крштен. Најпре је земљиште од сељака откупила Краљица Наталија Обреновић, а онда је грофица Марија Рајевска, жена млађег Николајевог брата Михаила, саградила цркву поставши њен ктитор.
Дрворед који води од улаза у порту до саме цркве, која се у народу још назива и Црква љубави, засађен је од липа које су донете из Украјине са имања породице грофа Рајевског.
Од 1973. године црква Свете Тројице је спомен храм под заштитом државе. Препород цркве је настао 2003. године када је црква обновљена и поново освештана.
Дуга је прича о манастиру Свети Роман и цркви Света Тројица, о учешћу добровољаца у Српско-турским ратовима, али и о добровољцима на Кошарама и осталим стратиштима на Косову и Метохији.
У порти меморијалне цркве Свете Тројице могло би да се поставе и обележја намењена Лаву Толстоју и Пушкину, великанима светске књижевности који су у својим делима за сва времена оставили трагове грофовске породице Рајевски.
Путницима намерницима много би значило када би држава реконструисала још који километар путева и поставила одговарајућа туристичка обавештења о црквама посвећеним Светом Роману и Светој Тројици. Лепоте источних падина планине Јастребац саме по себи су привлачне за људе, али још више су значајни и многи манастири који се налазе на обалама Јужне Мораве.
Није ми била намера да овим текстом утичем на даље поделе мишљења међу Србима која су дијаметрално супротна по питању суштине српско-руских односа и националних интереса двеју држава.
аутор текста и фотографија
Душан Стаменковић
Душан Стаменковић 
Оставите коментар: