ЗВЕЗДЕ КОЈЕ НЕСТАЈУ

Волим море – вечерње шетње поред обале где се продају свакојаке ситнице, кокице, крофне, сладолед и сувенири. У тој вечерњој гужви на променади, испред је мале продавнице сувенира, запазила сам сликара који је портретисао туристе. Успевао је за неколико тренутака да наслика девојку напућених усана са шеширом испод којег је скривала косу и одмах након ње дечака са морнарском капом. Радио је брзо, није разговарао с туристима. Покрети руком су му били кратки. Деловао је тако господствено, па није ни чудо што сам запамтила његов лик.

Прошло је неколико година како нисам била на мору. Појавила се пандемија, вирус корона је убијао сваку жељу за путовањима и дружењима. Евентуално летовање је подразумевало и дуги карантин, државе су прописивале свакојаке рестрикције, обавезне маске на лицу, па затварање кафана и ресторана, полицијски час, куповина у самопослузи пре свитања у четири сата, получасовна шетња на стотину метара од куће, онда као шлаг преко торте била је и обавезна ковид вакцинација.

Када је постало свима јасно да ће вирус да буде присутан још годинама, било је бесмислено одрицање годишњег одмора на морској обали. Нема ништа лепше и сигурније, него вратити се преко лета у познато место, на „стару“ плажу.

Почетком августа некада није било слободних места у хотелима и у приватном смештају. Без резервације могла је да се нађе само соба километар од обале, најчешће на некој стрмини до које се долазило пречицом „козијом стазом“ или наоколо преко двеста степеника. На моју срећу имала сам праву препоруку за један пансион  до саме пешчане плаже.

Кућа са комфорним апартманима је заиста велика, на два спрата, а у сутурену је кафана за коју би најмање могло да се каже да је „Пицерија“ као што је писало изнад улазних врата. Између куће и плаже је узани коловоз, а сама плажа је била уређена тако што је на простору до улице била сувим палминим лишћем покривена летња башта са шанком, а онда велика бетонска плоча са лежаљкама и сунцобранима. Непосредно лево и десно се налазила шљунковита обала са насутим ситним песком који се простирао испод површине плитког мора до дубине која је одговарала висини просечног пливача.

Након лагане пансионске вечере у климатизованом сутурену конобе једва сам чекала одлазак на ноћну променаду. Искрено сам се надала да ћу поново да видим и уличног портретисту.

Поред обале је шеталиште уређено у дужини од неколико километара, таман најмање сат времена на једну страну и још сат времена лаганог хода назад. У мноштву туриста препозала сам неке комшије и пар колега. Љубазан поздрав, уобичајена питања колико дана си овде, на коју плажу идеш и сличне празне фразе.

Рекло би се сви су на броју, ништа ново се не дешава, сладолед је једино поскупео.

Враћајући се према свом апартману размишљала сам да ли сам заиста препешачила 12 хиљада корака колико је најмање потребно за одржавање доброг здравља. Осећала сам већ замор у ногама. Ух, баш би ми пријало да мало одморим на једној клупи уз саму обалу!

Изнад песковите плаже, уз ивицу коловоза, између две ниске палме у полумраку, смештена је обична дрвена клупа са наслоном, окренута ка мору. На њеном крају је седео мушкарац са разбарушеном косом. Гледао је негде у даљину.

Нисам издржала, а да га не замолим да седим и ја на другом крају клупе. Само ми је тихим гласом одговорио да је клупа слободна, па сам се одмах стропоштала скидајући папуче које сам купила пред полазак на летовање. У ташници сам носила малу флашу са водом која се већ угрејала, тако да сам искористила прилику да наквасим врела стопала.

„Сиђите на обалу и газите воду у плићаку!“

Изненадила сам се.

„Хвала на савету, У праву сте, ево одмах ћу.“

Гацкала сам боса по песку дозвољавајући малим таласима да ми квасе ноге до оспод колена. Моја нежна стопала, која иначе пред спавање мажем свакојаким помадама, подсећала су ме да сам ја ипак градско дете. Чули су се шум таласа који су котрљали ситне каменчиће и музика из даљине. Нисам ни приметила да је човек устао са клупе и отишао негде.

Прошло је неколико дана од када сам стигла на море. Успела сам да обиђем туристичким чамцем околне плаже и да добијем препланули тен, баш онако како сам замишљала део свог годишњег одмора.

Пошто волим пре доручка да шетам поред обале, поранила сам таман да видим и како се сунце појављује изнад планина. Прекрасан доживљај за све нас који живимо у начичканим зградама.

Враћала сам се ка свом пансиону осећајући у носу блажени мирис кафе. На клупи до обале опет сам видела господина како седи окренут ка мору. Неколико дана раније у полумраку нисам га одмах препознала – био је то онај портретиста кога сам запазила док је сликао девојку напућених усана са шеширом. Заборављајући на јутарњу кафу и доручак пожелела сам да опет седнем на клупу поред њега.

„Добро јутро, смем ли да седнем на клупу?“ изустила сам умилним гласом француске собарице.

„Да, слободно.“

„Боже, како је ово јутро бајковито лепо. Погледајте како се само преливају боје – плаветнило мора и планине у средини, изнад златно сунце и испод златни песак.“

„И барка која плови дајући свему контраст. Да, имате одлично запажање.“  

„Баш је узбудљиво лепо.“

Сликар ме није гледао док смо разговарали. Поглед му је био далеко ка удаљеној ивици хоризонта. Говорио је тихим гласом, једва сам га разумела. Није ме одбио да причамо, али сам схватила да је он у неком свом свету, да блажено ужива у лепоти овог јутра. Осећала сам да сам вишак на његовој клупи и да је најбоље да га оставим самог, мада сам била знатижељна да се упознамо и да сазнам све о њему.

Моје летовање је кратко трајало или бар не онолико дуго колико сам желела. У тренутку сам помислила да за стално останем на мору, да овде нађем посао и преселим се, да живим као и остали мештани. А опет су ми недостајали моји ближњи, пријатељи, комшије, колеге са посла, градска гужва, вечита јурњава и журба без оправдања.

Те последње вечери на мору желела сам да прва дођем до клупе на обали и да сачекам сликара, да видим да ли ће он мене да пита да ли је клупа слободна и да ли може да седне поред мене. Била сам упорна чекајући га.

Скоро да је пао потпуни мрак када се појавио.

Држао је под руку младу девојку. Корачали су лагано право ка клупи.

Девојка ме је питала да ли је клупа слободна и да ли дека сме да седне. Одговорила сам потврдно. Девојка ми се најљубазније захвалила.

Господин је пружио руку и напипао наслон клупе, па је сео. Девојка га је пољубила и нешто му шапнула на уво. Он јој је само махнуо руком и она је отишла.

Збуњено сам ћутала.

У том тренутку се појавио авион који је узлетео са оближњег аеродрома. Звук авионских мотора је прекинуо шум морских таласа. Отпратила сам светла авиона који је скретао улево питајући се где лети.

„Извините, морам да Вас питам да ли сте Ви сликар који прави портрете туриста?“

Окренуо се ка мени, из џепа на кошуљи је извадио наочаре и ставио их на нос. Онда се мало загледао у моје лице.

„Да, ја сам.“

„Запамтила сам Вас пре неколико година, јер сте ме одушевили како вешто и брзо сликате.“

„Хвала. Хоћете ли само мало да се померите ка светлу, јер не видим добро у мраку.“

„Да, зашто да не.“

Померила сам се на део клупе испод канделабра.

„Нисам била Ваш модел, нисте мене сликали.“

„Да, али смо пре неко јутро разговарали како је леп поглед ка мору. Запамтио сам ваш глас.“

„Јесте, седела сам с Вама на овој клупи.“

„Мени је попустио вид, скоро да сам слеп, нарочито у мраку.“

„Извините, баш ми је жао.“

„ И мени је жао. Сада више не могу да сликам и да фотографишем.“

Ућутала сам.

„Некада сам правио фотографије за „Националну географију“. Пропутовао сам пола света. Имао сам и неколико изложби слика и фотографија… Некада.“

Опет се чуо само шум таласа и ваљање ситних каменчића на обали. Посматрала сам његов профил. Скинуо је наочаре и вратио их у џеп. Имао је правилне црте лица. Проседа брада му је била стара само пар дана. Дугачка коса је била зачешљана позади, па му се видело високо чело.

„Девојка с којом сам дошао је унука мог старијег брата. Она је наследила породични таленат и студира сликарство.“

„Ви немате своју децу?“

„Немам. Нисам стигао да се оженим. Живот ми је прошао веома брзо.“

„Ни ја немам своју децу.“

„Да ли је време облачно или се виде звезде?“

Подигла сам главу увис. Није било облачно. Виделе су све звезде. Чак је и месец био пун.

„Слушао сам данас да ће вечерас да се на небу види много звезда падалица. Ако видите како пада у море, пожелите нешто себи и оствариће вам се.“

„Важи, пожелећу нешто и за вас.“

„Не вреди. Звезде са мог неба су нестале. Нема их више.“  

Чуо се из даљине мотор неке барке. Брундао је дуго. Ми смо само ћутали.

„Сутра ујутру путујем. Идем да се спремим за последњу вечерњу шетњу… Летовање увек траје кратко. Благо Вама што живите овде, као да сте у овоземаљском рају…“

Почела сам да причам као навијена. Таква сам увек када ми се деси нешто необично. Ваљда се тако штитим од спољњег света.

„Лепо проведите ово вече. И на заборавите на звезде које нестају! Испуниће вам се жеља.“

Устала сам са клупе и кренула поред обале.

Погледала сам изнад главе не бих ли видела неку звезду падалицу.

Волим море, волим да пливам на леђима, боље речено да плутам у води затворених очију, потпуно опуштена. Има ли шта лепше од тога?

Већ размишљам о наредном лету.

Ипак ми је у мислима и сликар коме су звезде нестале. Такав је живот.

Оставите коментар:

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

Create a website or blog at WordPress.com

Горе ↑

%d bloggers like this: