ЛАПОТ

 

Опасна је старачка себичност.

Бабе и деде воле чоколаду као и њихови унуци, па не изненађује када кришом смувају у уста парче детиње чоколаде. Наравно да бабе и деде воле и најлепше парче печења, а од пилета обожавају само батак. Када их неко приупита зашто су такви, одговарају да су старци исти као и мала деца.

Неспорно је да пензионери воле да им се поклања велика пажња. Недаобог да им неко заборави рођендан, мрзе га до краја живота. Још се и присећају свих грехова такве непажљиве особе, па причу и досоле.

А пред изборе највише воле да слушају и коментаришу обећања политичара. Још се памти како је 1992. године Вук обећао свим пензионерима бесплатан мртвачки сандук. А тек што су се били обрадовали да ће држава да им поклони по хиљаду евра бесплатних акција!

Пре тридесет година кренули су у некадашњој Југославији први вишестраначки избори. Претходило је доношење закона о претварању друштвене (социјалистичке) својине у приватну својину. У ноћи између 31. децембра 1988. године и 1. јануара 1989. године ступио је на снагу тек усвојени „Закон о предузећима“. Тада је престало комунистичко самоуправљање и отворена су врата капитализму. Радост међу људима је била одраз жеље да свако постане „газда“, да свако може да постане капиталиста.

И одмах је прорадила машта да ће свако да буде милијардер.

А тако је и било. У Србији се остварио сан да свако буде милијардер!

Додуше за те силне милијарде динара куповао се један хлеб и литар млека и то само под условом да се из месне заједнице добије одговарајући бон за хлеб и млеко.

Маштало се о парама, али још више и о „Великој Србији“.

А данашњи старци, тада млади и једри људи, хрлили су на изборна места да међу првима у гласачку кутију убаце свој глас за лепшу и бољу будућност Србије!

И као да им није било доста да тридесет година гласају за исте политичаре и иста страначка обећања, него би и са једном ногом у гробу опет да одређују судбину својих потомака.

Али ти млади људи данашње Србије сада се не гурају у реду за купон за хлеб и млеко, него стоје испред амбасада чекајући визу за пут без повратка.

Можда је дошло време да се размишља о ЛАПОТУ?

Давне 1972. године Горан Паскаљевић, прослављени филмски режисер, за свој дипломски рад снимио је краткометражни играни филм „Легенда о лапоту“. Изгледа да је дошло време да неки будући филмски режисер сними филм за дипломски рад о модерном лапоту.

Уместо митског обичаја убијања родитеља или старијих чланова породице, онда када њихово издржавање постане оптерећење за породицу, дошло је време политичког „убијања“ стараца који већ тридесет година гласају на изборима за политику због које смо заостали за модерним државама света. Да ли би данашњи ЛАПОТ могао да буде нови изборни закон којим би се ускратило право гласа старцима?

Извршење лапота је некада у Србији било помоћу тупе стране секире и мало брашна посутог по глави старца. Цело село би се окупило да посматра.

За два милиона стараца у Србији једнако лапоту било би ускраћивање права гласа. Једноставно брисање свих стараца  са списка гласача значило би смрт за многе.

Због своје саможивости и себичлука старији људи се никада неће одрећи свог права гласа, баш као и права да добију најлепше парче меса на породичном ручку или права да се са унуцима сладе последњим парчетом чоколаде.

А млади ће и даље да одлазе из Србије.