ПОПАДИЈИН ГРЕХ

Вероватно сам од своје баке наследила дар да лепо цртам и сликам. Она ме је и највише подржавала да после гимназије наставим студије на ликовној академији. Додуше моја бака није волела много цркву и била је изненађена мојом склоношћу да сликам иконе и фреске.

Нисам имала ни пуних двадесет година када сам упознала будућег мужа и оца моје деце. Са другарицом сам разгледала један манастир на Фрушкој Гори када су се појавили студенти веронауке са Теолошког факултета у Солуну. Ми младе, момци млади и створила се међу нама нека чудна хемија. Нисам скидала поглед са високог мршавка тамних очију. Он би ме погледао, па би одмах стидљиво савио главу, јер сам ја нетремице пиљила у њега.

После смо сви ручали у трпезарији и тада смо разменили личне податке и бројеве телефона.

Чекала сам дуже од недељу дана да ми се јави. Правдао се да је тек стигао у Солун и тако се наш први телефонски разговор брзо завршио.

Далеко од очију, далеко од срца – тако се каже. Међутим није увек тако. Удаљеност је рађала чежњу и зближавала нас. Не знам сада да ли је то била права љубав или нешто друго, можда некакво бежање у жељену будућност.

Мој Мршавко је одлучио да постане свештеник и да живи у Србији. Да би му се жеља остварила морао је да буде ожењен. И тако се ја нађох у великој дилеми.

Да ли да се посветим животу попадије, рађам децу, негујем их док не одлете из нашег дома, … да научим да кувам и перем и пеглам веш…?

Да ли да наставим да живим девојачки надајући се великој сликарској каријери?

Матерински нагон је преовладао.

Мој Мршавко се навикао на моје сарме, пасуљ, кокошку печену са кромпиром, на шненолче и лење пите. Његово је само било да иде у цркву увек елегантан, а ја сам се баш трудила да мој поп постане вољен и поштован у парохији.

Заједно смо гајили децу, шетали их у оближњем парку, водили у вртић, предшколско и у школу. Трудили смо се да другарице и другови наше деце желе да долазе у нашу кућу и да им буде увек лепо. И њихови родитељи су нам долазили у госте.

У ћошку наше спаваће собе имала сам свој малени свет у коме сам сликала испуњавајући себе. Никако нисам заборављала бакину жељу да постанем славна. Нарочито после њене смрти.Чини се да није било дана, а да се бар неколико слободних минута не искрадем у тајни свет уљаних боја.

Мој Мршавко, сада већ Дебељко, је волео да обилазимо галерије и скоро да нисмо пропустији ниједну изложбу. Ишли смо и на све промоције књига, а није их било мало. После смо се дружили са интересантним људима, сликарима, књижевницима, глумцима… Дивила сам се свом мужу како уме лепо да разговара, да увек пажљиво саслуша саговорника и да га после тихим речима наведе на своје мишљење.

Лета смо проводили на мору. Купали смо се и играли с децом по цео дан. Нисам примећивала да мом мужу недостаје Солун и дани проведени на студијама. Најлепше је било увече док смо седели на тераси, слушали морске таласе и чекали да децу ухвати сан. Жеља да после проведемо страсну ноћ је увек била све јача и јача.

Године су тако пролазиле.

Џогирала сам свакодневно у парку поред реке да не бих и ја постала Дебељуца као мој Дебељко. Нисам била ја једина у парку – трчкарали су многи. Поштовали смо право на приватност и само смо користили неколико рече: здраво, добар дан и довиђења.

Cuprija Velika Morava
Моравски парк

Испуњавало ме је трчање поред реке и сликање у ћошку спаваће собе. То је био само мој свет.

Никада нисам занемаривала мужа и децу, обавезе према њима су ми биле истовремено и задовољство. Наравно да за одлазак у пекару, на пијацу и у продавницу нисам очекивала да то мој муж ради уместо мене, па чак ни да ми прави друштво. Он је једино могао да ми помогне у кухињи када је било потребно да се скува кафа. А старно је био мајстор да скува кафу и послужи је са ратлуком од руже и чашом хладне воде.

У оближњу продавницу сам одлазила увек у исто време. Просто бих протрчала између рафова пунећи своју корпу. Знала сам на којој се полици налази оно што ми је потребно и брзо сам стизала у ред испред једне од три касе. Стални купци и прадавци су се ословљавали са комшија и то је било сасвим нормално. Када бих од месара затражила да ми нешто нареже, он би ми само одмахну главом ако то што желим није квалитетно. Пиљар ми је доносио право из магацина само одабрано воће и поврће. А када би се на једној каси створила гужва, продавачица би ме гурнула у леђа и позвала на празну касу да будем прва.

У мојој комшијској продавници се ништа није мењало све док се једног дана није појавио нови купац.

Јурећи између рафова сударила сам се њим. Иако сам ја била кривац, он је почео да се извињава. Савио се да би покупио оно што сам је неопрезно оборила са једне полице. И ја сам чучнула. Погледали смо се у очи. Тај тренутак је био довољно дуг да у мени пробуди давно заборављени осећај.

Господин се усправио и још једном извинио, а ја сам наставила ка каси.

Док сам плаћала рачун имала сам нестваран осећај да ме неко посматра. Окренула сам главу и видела њега. Опет нам се поглед сударио. Он је стидљиво савио главу, јер сам ја нетремице пиљила у њега.

Пролазили су дани и ја бих се сетила догађаја у продавници само док сам сликала. Необуздано сам желела да забележим тај поглед, ту боју очију, тај излив тајних емоција.

Размишљала сам о том човеку. Нисам знала ни ко је, ни шта је. Његов лик нисам могла да пронађем на друштвеним мрежама, а морам да признам да сам више пута претраживала по интернету.

dobro jutro

Нисмо мој муж и ја затуцан брачни пар, па да не знамо шта све људи раде. На фејсбуку и ја и мој муж добијамо разне поруке од мушкараца и жена свакаквог узраста. Нису то само слике шољице кафе са натписом „Добро јутро!“ или слично. Има ту свега и свачега, јер је интернет доступан и перверзњацима.

Наравно да на разним скуповима запажам како жене погледом гутају мог мужа. Међу њима су и младе и старе, и госпође и простакуше, и намигуше дубоког деколтеа и скромно обучене. Сећам се једне жентураче која је стајала поред мене и коментарисала гледајући у мог мужа да би радо завукла главу испод његове мантије и „оглођала га“. Најпре сам мислила да ме она провоцира, а онда сам схватила да није знала да сам ја попадија.

Трчала сам и вежбала редовно да не бих изгледала као оне кариактуре из „Поп Ћире и поп Спире“. Одавно сам схватила да жене морају да се боре како би сачувале своје мужеве од искушења.

Облачила сам се модерно, јер сматрам да живим сада, а не у средњем веку. Још увек изгледам атрактивно. Знам и да би сваки пролазник радо убрао најлепши грозд у туђем винограду.

Нисам очијукала и флертовала погледом. Нисам носила кратке сукње или дуге хаљине са високим изрезом. Па ипак су многи мушкарци покушавали да ми приђу и освоје ме. Неки су били цивилизовани, а неки нису. Међу њима је било и оних који су ме желели само зато што сам попадија. За млађе сам била „стара кока“, а за маторце „слатка пилетина“. Ништа ме није чудило, јер ваљда треба тако и да буде, искушења имају свакојаке облике.

Љубоморна сам као и већина жена. Сматрам да је и мој муж љубоморан онолико колико мора да буде сваки мушкарац у браку. Да није те скривене љубоморе, не би било ни страсти у кревету.

На својим сликама сам желела да преко очију прикажем дубоке емоције које су присутне у сваком од нас. Можда сам само због тога покушавала да прикажем поглед оног господина из продавнице. А тај поглед ме је очарао.

Шетала сам улицом са својим млађим дететом када сам изненада добила осећај да ћу да сретнем дотичног господина. И заиста сам га видела у гомили људи. Приближавао ми се. Размишљала сам да ли ће да ме препозна? Да ли ће опет да ме погледа и скромно савије главу? Нисам у тим тренуцима осећала како ми срце трепери, како почињу да ми горе образи.

На десетак метара удаљености сударили су нам се погледи. Запазила сам одмах његов дискретан осмех.

„Добар дан!“

„Добар дан!“

И ништа више.

Желела сам да окренем главу и да се уверим да ли ће и он да окрене главу према мени.

Тек онда сам осетила како ми срце трепери, како ми горе образи.

Касније тога дана нисам могла да ручам.

Нисам могла ни да сликам.

Села сам испред огледала и почела да се суочавам сама са собом.

Шта се то догађа? Да ли сам ја то већ ушла у климакс, па имам неуровнатежене хормоне? Да ли ме је муж запоставио? Да ли сам постала неверница? На каква ме искушења наводи живот? Да ли сам ја дала повод?

Хиљаде питања, а нема одговора. Или ја још нисам у стању да схватим одговор?

Те вечери сам гладала у телевизор, али нисам видела ништа друго осим некакве слике које трепере. Мој муж је по обичају читао неку књигу. Вече је било обично, као и свако претходно. Али зашто је мом мужу интересантнија књига од мене? Да ли и он само гледа у слова док су му мисли негде далеко?

„Хајдемо у једну шетњу улицама!“

„Пада киша.“

„Понећемо кишобран.“

„Може, спремај се одмах.“

Киша је била топла, летња. На улици скоро никог није било. Иако је кишобран био довољно велики, ја сам се припила уз свог мужа. Стегла сам га чврсто.

Знам да би многи ликовали када би сазнали да је попадија отишла другом у загрљај. Подсмевали би се не скривајући се. Ето, попадија је грешница. Муж јој није био довољан. Да је он прави свештеник, не би му жена набила рогове. Ма, он је обичан шоњавко… Керуша је дигла реп…

Наставила сам да сликам тражећи оне очи у којима су биле скривене емоције, покушавајући да прикажем поглед оног господина из продавнице. А тај поглед ме је очарао. И довео у искушење да постанем грешница.

Тешим се да нисам једина, да свако има своје тренутке слабости и суочавања са самим собом.

setnja na kisi

2 thoughts on “ПОПАДИЈИН ГРЕХ

Add yours

Оставите коментар:

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

Create a website or blog at WordPress.com

Горе ↑

%d bloggers like this: