СЕНДВИЧ

Ех, како је ранијих година било лепо!

Слушам заједљиве коментаре како су сендвичарима ускраћена туристичка путовања по градовима широм Србије.

Пензионери, посебно они што сматрају да су још витални и способни за разна дела, никако не могу да се помире са чињеницом да су им вође ускратиле најслађе задовољство да се друже и бесплатно путују у аутобуским колонама. Наравно, сендвич, сок, флаша воде и заставице нису једини разлог жалости.

Слично пензионерима тугују и запослени у државним службама и јавним предузећима. Долази пролеће, прелепи сунчани дани, врбопуц, а они мора и даље да седе у загушљивим канцеларијама.

Некако као у хору сви спомињу да је тамо неки уважени доктор изјавио да су Срби генетски отпорни на свакојаке белосветске вирусе и да је потпуно бесмислено што се отказују јавни скупови. Забога, Срби највише од свих европских народа перу руке, неко додаје и зубе, па је то још један од разлога што вируси обилазе око нас. И ракију таманимо у довољним количинама, а зна се да је алкохол најбоље дезинфекционо средство. О белом луку не треба уопште да се говори, већ сада се на улици осећа бар на један метар удаљености.

Додуше, нада никада не умире. Вероватно ће већ почетком априла, када дневна температура довољно порасте и побије заразне болештине, када престане хистерија и паника Ангеле Меркл да ће вирусом да буде заражено 70% Немаца, опет да почну окупљања сендвичара и њихова свакодневна туристичко-пропагандна путовања по Србији.

Пензионери су будућност Србије, они најбоље знају шта је Србији потребно!

Не мора два сендвича дневно, довољно је и један. И једна флашица воде.

Важно је да време пролази. Оно време када су били неопходни бонови за млеко, шећер…