УЈКА БУДА

Много сам слушао о догодовштинама ујка Буде. Две су биле везане за пољске нужнике.

Била је нека свадба и ујка Буда је отишао у сватове. Само што је свадбарску купус изнет прочула се брука. Ујка Буда је домаћину развали пољски нужник. То што су даске попадале није било ништа страшно. Брука је била што су сви могли да виде без гаћа ујка Буду и новопечену свекрву.

Деда је имао на дну дворишта господски нужник са даском за седење. Поред даске је био велики ексер тарабар који је служио за папир. И док су сви цепали дневне новине на ситне делове и набадали их на ексер, деда је имао обичај да уместо новина ставља старе књиге. Десило се једном да књигу без корица пробуши наопако тако да је последњи лист у књизи био први лист за коришћење. И ништа страшно се не би десило да се једног дана ујка Буда није превише дуго задржао у нужнику. Баба се уплашила да му није позлило, а деда се сетио да имају младу и лепу комшиницу. Тек после неког времена ујка Буда се појавио сав насмејан. Почео је да препричава како је седећи у нужнику прочитао једну приповетку, додуше од последње ка првој страни.

„На мирној површини устајале, смрдљиве водене масе по којој се ухватило зеленило, појавило се, искочило неколико таласића, жудећи да се отму, да полете некуд више, али се брзо вратише маси; зеленило опет све покри, а мирну површину ништа више не уздрма, никакав се талас више не подиже. Ух, како се осећа задах устајале воде која се не миче! Дави, гуши. Ветра дај да крене непомичну трулу масу! Нигде ветрића…“

„Тако у овом друштву прође сваки који год хтеде предузети какав рад. И политичар, и економ, и индустријалац, сваки је морао пропасти. Сетим се једног познаника, Србина, и ми их имамо таквих доста. Човек доста имућан, живи од прихода; једе, пије, задовољан, и не трпи никог што ради, а он сâм ништа не ради. Пуначак, трома хода, иде улицом, а лице направи зловољно кисело. Љути се на све што само личи на ма иакав било посао и рад. Прође поред бакалнице. Застане, климне главом с презрењем, па јетко изговори: „Бакалин!… Трице! То ми је бакалин, као да га не знам! Наређао три-четири тањирића, па се начинио трговац. Изеде ме свака мука!” Прође, рецимо, поред гвожђара, и застане. Гледа са истим презрењем, и дода јетко, пакосно: „И он гвожђар! Обесио три-четири ланчића о зид, па се начинио трговац… Којешта!… Изедоше ме којекакве будале!” Тако прође по целом месту, и пред сваком радњом, па ма каква била и ма чија, застане и прогунђа љутито: „Којешта, и тај нешто ради, као да га не знам?!…”Причајте му о чему хоћете и о коме год хоћете што нешто ради и предузима, он ће сваког наружити и омаловажити. — Познајеш ли Мику? — Познајем! — вели с досадом, кисело. — Диже фабрику? — Будала! Он и фабрика!… Е, то ће тек бити фабрика. Којешта! — Марко покреће лист — кажете му. — Марко покреће лист!?… Будала! Као да га не знам!.. Којешта! Марко и лист! О, што ме љуте којекакви лудаци! Нико за њега не вреди. Сваког, ако би само и помислио да какав посао предузме, одмах прогласи за будалу. Штета те још више таквих немамо, али постепено напредујемо, и неће дуго проћи а у изгледу је да стигнемо ову идеалну земљицу у којој сам провео неко време.“

„После неког времена, појави се неки млад сликар. Изложи слике и очекиваше суд јавног мњења. Слике нису биле рђаве. Ја сам их као странац једини и гледао, а од домаћих не хте нико отићи. Поновило се исто што је било и с песником и научником, и опет се, иако нико слике није ни видео, упорно тврдило: — Сликар, будалаштине! Остави трице, молим те!… То код нас не може да буде! Јавно мњење осу, што се каже, дрвље и камење на сликара, све ступи у бојни ред против те нове напасти. Та грозница трајаше док се и млади сликар не изгуби, и опет уморно друштво, после толике борбе да беду од себе уклони, продужи своје слатко дремање.“

„Таман друштво у најслађем сну, а разбуди га један млади композитор свирањем својих нових композиција. — Е, ово је већ безобразлук! — јекну увређено друштво трљајући очи. — Откуд сад ова напаст? Али с њим се брже сврши. Пронађе власт (и она је мало била прилегла да проспава слатко и мирно) да те композиције драже народ на буну и, разуме се, млади композитор због тог свирања би затворен као револуционар. — Тако, разуме се, шта ту дурличе као будала! — рече јавно мњење задовољно, зевну слатко, окрете се на другу страну и заспа цело целцато, опет слатким дубоким сном. Паметни људи: каква музика, какви бакрачи! „То код нас не може да буде!” Још се две-три оваке појаве десише, и то беше све.“

“Допаде ми се нешто да у овој земљици живим што дуже времена. Учинио сам с многима познанство. Неки красни људи. Мирни, тихи, кротки, као голубови. Једу, пију, дремају, помало нешто посла гледају. Једним словом: срећни људи. Ништа не ремети дубок мир, нико не квари хармонију, никакав ветрић не уздрмава мирну, непомичну, површину устајале позеленеле баре, ако би се с тим могло поредити друштво те заиста срећне земљице. Ја сам из Србије донео тамо нешто мало мисли и нешто мало отрцаних идеала, што их наследих од старијих; али се и то мало изгуби у тој земљици, и ја се, као хипнотисан, предадох слатком дремежу, па ми то поче годити. Тад сам видео да и ми Срби имамо диспозиције врло јаке да једног дана постанемо овако срећан народ, а у томе нам иду на руку и саме прилике наше. Тако су протицали дани мирно, нечујно, тромо, док се једног дана не поремети равнотежа друштвене хармоније. Млад један човек изда на јавност збирку својих песама. Песме су биле лепе, пуне дубоког, искреног осећања и идеала. Цело друштво дочека књигу с негодовањем. Нико је није читао, нити је хтео читати; али коме год дође до руку, одмах направи лице-кисело, претури листове, на два-три места и пропипа листове као да гледа квалитет хартије, одгурне књигу од себе као какву најодвратнију ствар на свету, окрене с презрењем главу на другу страну и изговори јетко: — Песме?!… Којешта!… — Ко зна? Можда има лепих ствари?! — додао би неко при таквом разговору. Први се прекрсти, понамести се на седишту, па с изразом сажаљења на лицу мери свог друга и клима главом, па ће тек рећи:— Ти си луђи него овај што пише ове трице! — Ту шорне књигу врхом од прстију још даље од себе с таквим изразом лица као да је додирнуо што нечисто, прљаво, а потом дода: — Кад тако говориш, јеси ли ти читао ту књигу? — Нисам. — Е па? — Ја и не тврдим да је добро, али кажем: можда је добро!… А јеси ли, опет, ти читао?  — Ја?! — упита први љутито, као увређен тим питањем. — Ти! — Ја? — опет понови онај питање још љутитије. — Ти, разуме се; кога другог питам?! Први се прекрсти, слеже раменима и рашири руке као да би тиме рекао: „Будибогснама, шта овај пита!” Али гласно не рече ништа, већ с неким чуђењем на лицу гледаше свога друга. — Шта се крстиш? Питам те јеси ли ти читао ту књигу песама, или ниси. Шта је ту као чудно? Први се опет прекрсти, па после тек додаде: — Питам ја тебе сад: јеси ли ти луд човек, или ниси? — Којешта. Не разумем те. — Ни ја тебе. — Шта имаш да разумеш, и шта се ишчуђаваш?… Питам те: јеси ли читао књигу? — Питам ја тебе: јеси ли ти паметан? — опет ће први, затим узе књигу, тресну је љутито по столу и узвикну: — Па зар ове трице да читам! Макар да полудим, а при чистој свести ја то не читам… — Затим додаде мало тише: — Познајеш ли ти тога што је написао ове песме? — Не познајем. — Тхе!… Зато тако и говориш! — рече први, и узе махати руком, правећи лице још киселијим, као да тиме каже како је то пропала личност. — Ти га познајеш? — Познајем! — изговори с омаловажавањем, а лице тако направи као да вели: „Боље да ту будалаштину нисам урадио”, мада је, у ствари, с тим истим човеком до јуче, док се год не појавише његове песме, био добар пријатељ и није у друштву никад о њему рђаво говорио. Неки су, опет, овако разговарали, а, разуме се, нису хтели читати: — Чудне бруке!… Песме?… Као да га не знам колико је тежак! вели један.— Како га није срамота?! — вели други.— Човеку прво бог памет узме, после он сâм себи чини зло… Такве… море, какве такве песме? — Много боље ћу ја сутра да пишем, али не подноси образ да се брукам, као што може неко. Па и понашање променише људи према младом песнику. Прође улицом, а људи се тек гурну и намигну један на другог. — Добар дан! — јави се он.— Добар дан, песниче! — одговори један гледајући га испод ока, заједљиво. — Здраво, здраво! — дода други с подсмехом. — Добар дан! — прихвати трећи, лицем пуним досаде, кисело, с омаловажавањем. Али ствар се, на жалост, није свршила само разговорима који су се једнако свуда водили. Јавно мњење окрете фронт према младоме песнику. Чак и оно што су му отпре приписивали у добре стране, сад му стадоше осуђивати, а ситне махне, које су му пре праштане, као и сваком другом, сад постадоше ужасни пороци. Пронађоше одједном како је подлац, пијаница, коцкар, некарактеран човек, шпијун а, сем тога, и како је луцкаст. — Нисам знао да је толико луд? — разговарају људи. — Ја сам, право да ти кажем, увек примећавао да с њим нису чиста посла. — И ја, али није оволико било. — Е, сад је већ сасвим. Почеше по друштвима да праве шале с њим, а где је год требало да сврши какав свој посао, сваки који му је могао сметати сматрао је за своју дужност да му смета, јер сваком се духузбуни чим га види, као да му сине кроз главу мисао: „Шта ми се ту правиш важан!… Песме, е, чекај да видиш, умемо ми и овако!“

Деда је ујка Буду прекинуо у причи. Рекао му је да узме паре од мајке и да иде да купи приповетку Радоја Домановића „Мртво море“ и лепо је прочита од почетка до краја, а не уназад.

Ових дана сам поново прочитао ову приповетку, али као и мој ујка Буда. Намерно уназад. Нисам се покајао.